Birdman ili neočekivana vrlina (ne)znanja

Opremljen originalnim scenariom, fenomenalnom glumačkom ekipom i vrhunskim saradnicima, meksički reditelj Alehandro Gonzales Injaritu nedavno se upustio u ovu avanturu. Njegovo novo ostvarenje „Birdman ili neočekivana vrlina neznanja“ predstavlja priču o oronulom glumcu Riganu Tomsonu čija su slava i imetak izbledeli, a karijera prohujala obeležena površnom ulogom superheroja Birdman-a, bez prave prilike da pokaže svoj talenat. Odabravši daske Brodveja kao najteži mogući teren, Rigan pod stare dane pokušava da se ostvari kao glumac, ali i da poveže konce svog razorenog porodičnog života trudeći se da uspostavi odnos sa problematičnom ćerkom koju je angažovao kao člana ekipe. Ni jedno ni drugo mu ne ide od ruke dok izbezumljeno tumara kroz period pripremanja predstave boreći se sa sopstvenim demonima i prolazeći kroz agoniju koja prati nastanak svakog umetničkog dela. Tek kada nestanu „meduze“(lajt-motiv filma) koje bi ga zaustavile da pređe na drugu stranu, Rigan je spreman da ubije sopstveni ego i vaskrsne kao umetnik, ali i kao otac. Jer umetnost i roditeljstvo uslovljava ista potreba da se potisne sopstveno ja i ustupi mesto nečemu što čoveku postaje važnije od sebe samog, bez obzira da li je u pitanju dete ili delo.

Uvodeći lik pozorišnog kritičara Tabite Dikinson koja Riganu stavlja do znanja da za nju on nije glumac već samo selebriti, Injaritu se vešto poigrava sa vladajućim stereotipima o zvezdama blokbastera svestan činjenice da u posrnuloj holivudskoj industriji upravo glumci predstavljaju jedno od poslednjih utočišta kvaliteta i umetnosti. Sam izbor Majkla Kitona za glavnu ulogu predstavlja finu ironiju, budući da se upravo Kiton proslavio ulogom superheroja Betmena. Poput lika koji tumači, Kiton na kraju briljira u ulozi Rigana, uz jednu malu razliku: kao i većina holivuskih glumaca sa A liste, Kiton je oduvek bio dobar glumac. Šta više, skoro da nema ni jednog glumca koji je ikada dobio ulogu superheroja, a da se pre toga nije afirmisao kao dobar glumac.

Činjenicu da je radnja filma smeštena u unutrašnjost njujorškog Sent Džejms teatra, Injaritu majstorski koristi kako bi opravdao korišćenje tehnike mizankadra koja pojačava pozorišnu atmosferu filma. Ova izrazito retka filmska tehnika takođe podražava artističku opsesiju glavnog junaka i pojačava kontrast između površnih blokbastera koji su obeležili njegovu karijeru i elitističke pozornice Brodveja na kojoj on želi da dokaže svoje glumačko umeće po svaku cenu.

Fotografija je u potpunosti u funkciji pripovedanja i to je njen najveći kvalitet. Oštro svetlo i podignut kontrast suptrotno svim filmskim pravilima ističu bore jedne propale holivudske zvezde, koje kako film odmiče dobijaju potpuno novo značenje. Riganovo upadljivo izbrazdano lice govori nam da je u pitanju čovek koga raskalašni život fabrike snova nije poštedeo, ali istovremeno i čovek koji se za razliku od mnogih selebritija nije podvrgao hiruškim intervencijama. Pažljivi posmatrač već ovde može naslutiti ambivalentnu prirodu glavnog junaka. Nakon dva i po sata, te iste bore u očima gledaoca postaju ožiljci borbe koju umetnik vodi sa samim sobom.

Kada se čitav film snima u mizankadrovima, pored reditelja koji je sam sebi zagorčao život, najveću glavobolju imaju dizajneri zvuka. Taj nevidljivi posao od koga u velikoj meri zavisi ukupni utisak filma veoma je kompleksan i kada se snima na klasičan način, ali kada sve treba da izgleda kao da je snimljeno u kontinuitetu sa stalnim promenama pozicije kamere i glumaca, dizajniranje zvuka se pretvara u noćnu moru. Pametnom arhitekturom zvuka, dovitljivošću i izraženim smislom za detalje (kao što su scenografske intervencije u vidu umetanja određenih predmeta ili čak i boja u prostor kako bi se opravdalo ili uklopilo uvođenje nekog potrebnog zvuka), nakon nekoliko hiljada sati provedenih u brušenju svog nevidljivog doprinosa, Martin Hernandez i Aron Glaskok napravili su remek delo. Zato je njihova nominacija za Oskara po mnogima najubedljivija od svih devet koliko ih ovaj film beleži.

Unutrašnji sukob glavnog junaka osenčen je fenomenalnim muzičkim partiturama talentovanog džez bubnjara Antonija Sančeza. Muzika je isprva uvedena kao transcedentni faktor, ali u jednom trenutku kamera otkriva fizičko prisutvo bubnjara koji sve vreme vežba za predstavu, te od tog momenta postaje imanentni deo atmosferskog zvuka, ali i značajan kohezioni faktor naracije, posebno kada je montaža filma u pitanju.

Zanimljivo je primetiti da je nakon relativno uspešne trilogije (Pasji živto; 21 gram; Babel) autor u potpunosti promenio svoj prepoznatljivi stil. Šta više, od kolažne naracije prepune diskontinuiteta, Injaritu se okrenuo linearnoj naraciji i totalnom kontinuitetu. Na kraju bismo mogli zaključiti da je Alehandru Gonzalesu pošlo za rukom da sa velikim uspehom konstruiše svoj mizankadar, ali da upravo ovaj maestralno izvedeni kompleksni rediteljski postupak predstavlja nepremostiv problem njegovog filma. Naime, upotreba mizankadra tokom čitavog filma neminovno dovodi do stalnih promena vizure. Ovaj fenomen u velikoj meri otežava uspostavljanje identifikacije, potpunog uživljavanja publike u situaciju određenog junaka. U filmu čiji je osnovni predmet pripovedanja unutrašnja borba glavnog junaka ovakav postupak predstavlja više atrakciju nego racionalan izbor. Ipak, i pored navedene manjkavosti ovaj hrabri poduhvat predstavlja do sada najbolje ostvarenje Alehandra Gonzalesa Injaritua, ostvarenje u koje je uloženo mnogo hrabrosti, truda i umešnosti, ostvarenje koje mora obradovati sve prave ljubitelje filma.

Posvećeno najvećem majstoru mizankadra Miklošu Janči (27 September 1921 – 31 January 2014)

(Objavljeno u štampanom izdanju Nedeljnika)