Čuveni filmski stvaralac i jedan od prvih teoretičara filma Sergej Ezenštajn obogatio je filmski rečnik pojmom mizankadar (mise-en-cadre, long take, sequence shot) koji se odnosi na rediteljski postupak specifičan po tome što se promene planova i uglova postižu kretanjem glumaca i kamere u samom kadru, umesto uobičajenih rezova i promene kadrova. Ovom tehnikom ističe se trodimenzionalnost filmskog prostora, ali se pre svega uspostavlja specifična vizura zahvaljujući kojoj gledalac ima ustisak pojačane realističnosti. Ipak, još od vremena kada su pomenuti Ezejnštajn i otac modernog filma Grifit ispisali gramatiku filmskog jezika, stvaraoci se po pravilu trude da iskoriste sve prednosti koje sedma umetnost nudi u odnosu na pozorište i oko običnog posmatrača. Upotreba mizankadra postala je neka vrsta atraktivnog autorskog pečata kome su pribegavali mnogi autori poput Velsa, Tarkovskog, Antonionija, Skorcezea ili Finčera, ali snimiti čitav film u mizankadru predstvalja krajnje ekcentrični izazov kome su retki uspeli da odgovore na adekvatan način. Većina ovih pretencioznih pokušaja pretvarala se u puku „atrakciju radi atrakcije“ i malo je autora u čitavoj istoriji filma koji su na tom vrhu uspeli da pobodu zastave pored Hičkoka, Janče i Sokurova.