Poezija VS rokenrol

Već u samim korenima oba ova entiteta postoji duboki jaz. Doživljaj sveta lirike i onoga što je preteča rokenrol teksta drugačiji je, pa su im drugačija i značenja. Taj doživljaj iskazan je drugačijim sredstvima, pa samim tim drugačije i zvuči. Zvuk lire, svirane negovanim rukama, i hrapavi zvuk gitare, po čijim prstima, u osvit rokenrola, prebiraju žuljeviti prsti berača pamuka, nije isti, jer ni položaj u svetu onih koji pevaju nije isti. Dok se, s jedne strane, pre svega peva o lepoti, iskazanoj kroz čuđenje, melanholiju, ushićenje, stranstvovanje, i traga za teško izrecivom suštinom nepojavnog sveta, na drugoj strani je u centru istina života, i to u elementarnom smislu, kao borba za hleb, (pre svega telesnu) ljubav i ličnu slobodu.

Lirika se odavno otrgla od svoje vezanosti za instrument, i pravom ljubitelju poezije muzička pratnja na amaterski organizovanim pesničkim večerima u najmanju ruku bode uši. Ona želi intimu, pažljivog slušaoca čija je najviša briga reč, njen sopstveni ritam, melodija, sposobnost da se tropima otkriva novu stvarnost, pre svega u jeziku i mišljenju, čime povezuje, rečju, nespojivo u fizičkoj stvarnosti, dajući nam nove uvide u prirodu stvarnosti koja je izvan pojavnog sveta. Ona iz jezika iznova stvara svet. Njen alat je jezik i pojave u jeziku, a nastaje u međuigri jezika i onoga što on označava. Ona uvek traga za smelijom metaforom, promenom ritma i metrom koji će trgnuti pažljivog slušaoca, recitatorom i čitaocem koji će oživeti ushićenje stvaraoca prilikom stavljanja tačke na konačnu verziju pesme. U svojim najboljim trenucima, lirika se približava biću do stapanja, pokazujući najdublju prirodu postojanja.

Kao što se poezija stvara, dok slabašna lampa jedva osvetljava papir na kome se mastilom i rukopisom beleži pokušaj čoveka da se suoči sa svojim najdubljim Ja (koje će ga sa kosmičkim stopiti u Jedno), poezija se tako i sluša i čita, u tišini i potpunoj koncentrisanosti na melodiju i ritam koje same reči i njihovi sklopovi nose u sebi. Muzika reči, njihova slikovitost i kolorit, uživaocu poezije sasvim su dovoljni. On traga za lepotom koja se otkriva u činu stvaranja sveta iz reči i značenjima koja se otkrivaju uvidom u najdublje tajne bića. Čak i kada naizgled peva o običnom, svakodnevnom, pesnik u njemu traži zaumno, neizrecivo, zapreteno, ono što se otkriva najdubljim uvidom. Zato se kroz pesničku sliku teži očuđavanju u jeziku, takvom izboru i sklopu reči i slika koji će se suštinski razlikovati od jezika svakidašnjice. Poezija svakidašnjici daje uvid u jednu stvarnost koja nije vidljiva, ali je kontaktom nesumnjivo, iako naizgled neprimetno, oplemenjuje.

Ne potirući činjenicu da se različite vrste umetničkog stvaralaštva dodiruju, ponekad (manje ili više uspešno) stapaju, a veoma često međusobno razmenjuju uticaje, lirska poezija je, za razliku od teksta u rokenrolu, isključivo u domenu književnosti, tj. umetnosti reči. Ona možda nije popularna kao u nekim ranijim vremenima, ali u svojoj intimi još uvek, i uvek će, imati verne poklonike. Njoj nije mesto na trgu, već tamo gde će se glas pesnika ili recitatora moći čuti sa najvećom pažnjom, neometan bilo čime. Zapisan ili odšatampan u knjizi, taj glas ne gubi na snazi onoga što je autor želeo reći. U oba slučaja, liriku prati tišina i puna usredsređenost isključivo na pisanu ili izgovorenu reč.

U rokenrolu pak, reči su, od prvih delta bluz muzičara naovamo, organski stopljene sa muzikom, neodvojive. Rokenrol tekst se ne recituje, a njegov stvaralac nije pesnik. Pri čitanju ili zapisivanju na papir, i najbolji tekst rokenrola, u odnosu na vrhunsku poeziju, tj. njena merila, može izgledati inferiorno, upravo zbog te neodvojivosti od muzike i celog sklopa njenog nastanka, a nezavisno od majstorstva autora da te reči uobliči u smisaonu celinu. U odnosu na metriku lirike, metrika rokenrol teksta, zbog muzičke pratnje, nužno izgleda suženo i uprošćeno, isto kao i sklopovi reči i slike koje proizvode, koji takođe moraju biti u skladu sa celokupnom pratnjom. Takođe, ličnost pesnika je autonomna, a tekstopisac je deo benda (može da ne bude, ali grupa time uglavnom mnogo gubi na autentičnosti). Zato poeziju i rokenrol tekst ne možemo meriti istim merilima. Rokenrol tekst nije tu da se čita u kamernoj atmosferi, on je tu da bude ravnopravan i harmoničan pratilac onoga što se događa na sceni i ispod nje.

Njegove reči ne deluju u tišini, one traže buntovnu, nezadovoljnu, prevratničku gomilu. Jezik rokenrola ne stvara svet, on skida skramu s postojećeg sveta. Njegovi stihovi, suprotno lirici, ne teže da nam prikažu zaumnu stvarnost, već ovu datu, fizičku, neposrednu, koju ponekad, u svojoj uspavanosti od svakodnevice, ne vidimo ili ne želimo da vidimo sasvim jasno. On želi da nas probudi iz takvog stanja, teži da nas pobuni protiv postojećeg sistema i van nas i u nama. Rečima u rokenrolu prvobitni cilj je istina, a ne lepota, a smernica svojevrstan realizam, suprotan eterizmu lirike. To se najbolje očituje i u slikama rokenrol tekstova, koje ne trpe nagomilavanje tropa, jer teže da prikažu sirove, neprerađene osećaje, da im vrate njihovu izvornost. One su direktne, govore kroz Ja ili se obraćaju nekom Ti, i to sasvim denotativno, za razliku od konotativne prirode lirike. Poruka koju rokenrol nosi gađa direktno u srce i mozak, inače promašuje. Biće se u rokenrolu buni protiv sebe, protiv drugih, protiv društva, voljene osobe, roditelja, kapitalističkog izrabljivača, totalitarne svesti, a tu pobunu iskazuje u stapanju rifova, u kojima se oseća miris znoja, duvana, prašine, alkohola i ponekad veoma napornog fizičkog rada na probama, i reči, koje značenjem prate ova svoja izvorišta. Za razliku od poezije, u kojoj je i te kako poželjan, preveliki artizam u rokenrol tekstu nužno proizvodi dozu izveštačenosti, suprotnu proživljenosti, koja je još od pamučnih polja i delte Misisipija neophodan uslov stapanja reči na bilo kom jeziku i rifa zasnovanog na bluzu.

U skladu sa značenjima koja treba da da, najveća briga tekstopisca je da ne sklizne u banalnost parola. I kada peva o sasvim običnim stvarima, u dobrom rokenrol tekstu mora ostati ono nešto što će nas zvati da mu se iznova vraćamo. To nešto nije zaumne prirode. Zato malopre pomenuta proživljenost mora imati dubinu, koja izvire iz stvarnog iskustva stvaraoca i veštine da se to iskustvo umetnički najvernije prikaže.

Veoma dobar recitator neće lirici uzeti previše izvornosti. Drugim rečima, nije nužno da autor recituje svoju pesmu da bi ona dostigla svoj puni smisao. U rokenrolu, to je dijametralno drugačije. Dobra obrada nam može ukazati na manje poznat bend, ali izvornost stvaranja i izvođenja kompletne kompozicije ostaje njegova. Zato će se na bendove koji sviraju isključivo kavere (naročito radi novca) među rokenrol sladokuscima, u umetničkom smislu, uvek gledati kao na nešto drugorazredno, a autorstvo visoko ceniti, uz imperativ da se sa svakom novom kompozicijom potvrdi i nadraste.

Stoga, ne tražite lirika u autoru rokenrol teksta. Ne stavljajte ga u pesničke antologije, ne proučavajte njegove tekstove u školskim klupama, ne tumačite ih za katedrom. Sve ovo je suprotno onome što rokenrol jeste i želi da kaže, onome kako autor živi ili je živeo. Rokenrol se uči u zadimljenim barovima, vreloj gomili koja pročišćava svoja tela i duše u ritmu bubnjeva, basa, gitare. Izgovoreno, tačnije otpevano, tek u saglasju sa muzikom ima svoj puni smisao. To se ne uči od nastavnika, već od drugova sa kojima razmenjuješ prve albume i nevešto naučene akorde na akustičnoj gitari. To se uči u kombiju, na putu. Rokenrol se ne recituje i ne čita, on se sluša u stopljenosti reči, glasa, melodije, uragana od instrumenata koji dolazi iz razglasa. Najbolji je u bučnoj gomili, u razmeni energije publike i benda. Uči nas kako se pobuniti, kako se boriti kada si u pravu, a slab i sam, kako da biraš svoj put i cilj koji taj put neće obezvrediti, kako da deluješ i u gomili i kao individua. Njegov tekst tu dostiže puni smisao, koji se obnavlja slušanjem albuma, do novog koncerta, novog zvučnog otkrovenja.