BUKA intervju: Marčelo – Moramo shvatiti da smo svi mnogo, mnogo izgubili

Marka Šelića, široj publici poznatiji pod nadimkom Marčelo, nije potrebno posebno predstavljati. Reper, pisac, kolumnista, kritičar bez dlake na jeziku. U intervjuu za portal BUKA Marčelo govori o svojoj novoj pjesmi „Pegla“, društvenom angažmanu, kritici, mladima.

Pjesma „Pegla“, koja će biti na Vašem novom albumu, već je postala regionalni hit. Ona je svojevrsna reakcija na tinejdžerski mejnstrim, religiozni i nacionalistički diskurs koji vlada među mladima. Kako ostati normalan u takvom okruženju?

Čudno mi je da stvar koja čak i nema strukturu pesme (onu klasičnu: strofa-refren-strofa-refren još dvesta puta dok ne umreš od muke ili ga silom ne zapamtiš) može da se nazove hitom, ali svakako jeste slušana i drago mi je zbog toga, jer ta tema jeste nešto o čemu treba polemisati. Malo smo se kao društvo zaigrali, što se najbolje vidi po onima kojima se pesma ne dopada: tvrdi se, naime, da su to vrlo usamljeni slučajevi, što me stvarno tera da se pitam živimo li u istoj zemlji i čitaju li ti ljudi bilo koje novine. Jedan novinar je čak napisao da je sve ovo samo klasni sukob, pri čemu su imućniji za Evropu, a sirotinji ostaje da svoje beznađe kanališe kroz plemenski nac(onal)izam. Stvarno ne znam na koga se puca takvim argumentom – na mene sigurno ne, jer sam iz radničke porodice i radim otprilike pet poslova da bih živeo iole normalno. Suludo je pravdati nasilje lošim standardom: to jeste uticajan faktor, ali ne može biti pravilo i opravdanje. Tu je i argument da suštinski nisu krivi ti klinci, nego država. To isto nije dobra municija protiv mene, jer ne samo što to isto mislim, nego to stalno i ističem.

Društvena klima svakako pogoduje porastu vršnjačkog nasilja i agresivnosti uopšte, ali baš bih voleo da vidim na kom te to sudu oslobode kad kao razlog što si ti lično nekome razbio glavu navedeš da je kriva država. Dakle, da, država jeste kriva što se ne bori sa ovim problemom, ali tvoje dizanje ruke na nekoga – pa još u ime te iste države, koju uopšte nije briga za tebe – jeste TVOJE dizanje ruke na nekoga. A kako ostati normalan? Šta ćemo sad, da prepričamo ukratko jednu od onih „kako biti srećan“ priručnika? Svačija mentalna higijena jeste lična odgovornost. Između „zadovoljan sam životom“ i „idem da prebijem/ubijem nekoga“ ipak postoji priličan prostor, a ovo sa klasnim objašnjenjem upravo sugeriše da nema, nego eto, ili-ili. Uostalom, ma dajte, pa nije tako teško preveslati taj tanani potok između potpunog fašizma i žarke želje za Evropom – zemljom hoda otprilike milion radikala koji su to kao od šale (i kao iz šale) uspeli. To se lakše ostavlja nego cigare, pih.

Nacionalističke ideje i dalje su postavljene kao najvažnije, a mlađe generacije lako prihvataju takvo razmišljanje. Gdje nas je to dovelo i gdje nas tek može odvesti?

U rat, naravno. Ali ne treba da se potresamo, samo pustiš da prođe deset godina i rode se novi klinci koji misle da su ratne godine bile baš jedno predivno vreme. Tako Balkan funkcioniše, jedna generacija najebe da bi se sledeća sprdala, kako bi sledeća najebala da obezbedi sprdnju onima posle. To je recept za poslasticu zvanu balkanska oblanda, red ovoga – red onoga. Staviti u rernu, služiti vrelo, posoliti amnezijom i dodati kašiku (ili kašikaru) reseta.

Od devedesetih godina prošlog vijeka do danas stalno nešto čekamo, čekamo da se izborimo sa korupcijom, čekamo da nestane kriminala, čekamo da nema nepotizma, čekamo drugačiju politiku, čekamo neka bolja vremena. Možemo li se nadati nekim boljim vremenima?

Ne verujem da bi se iko upitan za mišljenje o bespomoćnosti izjasnio da je to neko naročito ugodno i poželjno stanje – biti bespomoćan. Međutim, mnogi bi kazali da je nada nešto prijatno. Zanimljivo je kako ta reč u ljudima budi lepu konotaciju, iako u svojoj suštini nije ništa drugo do manje zlozlustan sinonim za bespomoćnost. Nadati se – to znači priznati da više nijedan faktor nije u tvojim rukama i da sada sve zavisi od drugih ljudi, više sile ili puke slučajnosti. Šta tu ima lepo? Samo jedno: činjenica da se time priznaje da odgovornost za dalji tok radnje nije više na nama. I upravo tu leži ružno objašnjenje zašto ljudi vole da se nadaju. Dakle, da li se možemo nadati boljim vremenima? Naravno da možemo, to je oduvek bilo i dozvoljeno i besplatno. A da li to nečemu služi? Ne, ali koga briga.

Vaš javni angažman je reakcija na ono što se svakodnevno dešava. Međutim, jako je malo ljudi koji javno dižu glas, koji traže promjenu. Zbog čega je to tako?

Zato što se ljudi osećaju bespomoć... ovaj, nadaju se.

Kod nas kritika, posebno ona javna, nikad nije dobrodošla. Jeste li Vi imali problema zbog konstantne kritike koja je karakteristična za Vaš rad i šta je ono što Vam daje snagu za daljnji rad?

Snagu mi daju strane službe koje me plaćaju, masonska loža i to što imam redovnu dojavu iz štamparije listića za loto, jer mi tamo radi pašenog, ubačeni agent jedne organizacije koja je toliko tajna da ni njemu samom ne govore šta uopšte treba da radi. Nije valjda da mi snagu daje vera u čovekoljublje? Pa zar bi iko zagovarao ljudsko pravo na život i jednakost, zar bi iko došao na suludu misao da možda nije baš pristojno ubiti nekoga – kad ne bi bio plaćen za to? Neihno4erjvnrmnrvlkjnrp uh, pardon, ove moje nove gole maserke meleskinje još se nisu uhodale, stalno mi cimnu ruku dok masiraju ramena. Samo da časkom udarim ovu jednu zlatnom polugom, pa nastavljamo.
 
Uz etnicitet i naciju važan element konstrukcije zajednica u regiji je religija. Kakvo je Vaše mišljenje o jakom uticaju religije na politiku i društvo?

Što reče pokojni Stevo Žigon, ideja o Bogu meni je vrlo bliska. Ideja o crkvi mi je u najmanju ruku nejasna. Svojevremeno, nisi mogao telefonom da dobiješ sagovornika direktno, nego si morao da okreneš centralu; danas imamo mobilni telefon. Čemu posredovanje? Bog je svuda, u svakom biću. Religija je grana ekonomije, o čemu svedoči činjenica da sam u životu više puta dobio ručni jamb nego što sam video mršavog i skromnog popa. Malo je ljudi poput pokojnog Pavla, ljudi koji zaista isijavaju toliko dobrote i ljubavi da bih u svako doba mogao da poverujem da je reč o božjem čoveku. Nažalost, ne vidim mu naslednika ni teleskopom.

U Republici Srpskoj, vjeronauka se izučava tokom osnovne škole, a ima naznaka da će se uvesti i u prve razrede srednjih škola. Uz to, nema alternativu u vidu nekog građanskog izučavanja. Do čega takva indoktrinacija od malih nogu može dovesti?

Do indoktrinacije.

Živimo na Balkanu, na čijem prostoru egzistiraju mnoge etničke zajednice. Kako možemo doći do međusobnog razumijevanja, dijaloga, uopšte slušanja drugog?

Upravo tim putem: slušanjem drugog dolazi se do razumevanja drugog. Moramo naći snage i strpljenja da se međusobno čujemo. Da shvatimo da smo svi mnogo, mnogo izgubili. Da utuvimo u glave da nikada nisu krive čitave nacije. Da prihvatimo činjenicu kako ne možemo čitave države da teleportujemo na neke druge koordinate globusa – tu smo gde jesmo, jedni do drugih, i moramo da živimo. Poštujući mrtve, ali uvažavajući žive.

Ostati ovdje ili pokušati otići negdje u inostranstvo? Kakvo je Vaše mišljenje o odlasku mladih sa ovih prostora? Šta nas može zadržati u zemljama gdje vladaju mitovi i sumnjive ikone prošlosti?

Protivnik sam. Rodoljublje za mene znači dati svoj maksimum svojoj zemlji. Raditi besprekorno svoj posao, najbolje što možeš, i uvek imati na umu zajednicu. Pekar i vojnik jednaki su u svom rodoljublju, koliko god im zadaci bili različiti. Ipak, ne mogu reći da nemam razumevanja za bilo koga ko ode. Kada okruženje nema razumevanja za tvoje kvalitete, nije teško nemati razumevanja za „kvalitete“ okruženja. Voleo bih da što više ljudi u sebi nađe snage da izdrži. Šta nas može zadržati? Upravo rodoljublje i ljubav prema ljudima bez kojih nam život, tamo negde gde je standard viši, nikada ne bi bio ispunjeniji. Naravno, nije nimalo lako držati se poštenja i vere u sutra u zemlji koja je nekad imala premijera filozofa, a danas ima premijera koji nije čak ni vaspitan, predsednika koji nije čak ni pismen i opoziciju čiji koncept glasi „ama, mi bismo da vladamo“. Ali eto, dok ima dobrih i časnih ljudi, ima i nad... i bespomoćnosti.

Šta je, prema Vama, najvažnije u životu?

Ljudi. Koje si stekao i koji su stekli tebe. To je tvoja jedina stvarna lična karta, sve drugo je niz podataka koje si dobio činom rođenja.

Za kraj, šta biste poručili građanima u BiH, ali i regiji, građanima koji su previše pod uticajem nedijaloga, svađe i razdora?

Što manje nade, a što više truda. Jer, nećemo ostati večno na ovom svetu, doći će novi. Ako im ovo ostavimo u amanet, šta smo im uradili?
 
Razgovarala Maja Isović