Vlast je ključni kriterijum naših političara

Nedavno je, u Andrićgradu, najviše zaslugom pojedinca, otkriven spomenik Njegošu, povodom proslave 200 godina njegovog rođenja. Na ceremoniji otkrivanja nije bilo nijednog političkog predstavnika Srbije. Kako to objašnjavate?

To je posledica političkog opredeljenja, prema kojem se Srbija uzdržava da uzme bilo kakvo učešće u obeležavanje 200 godina Njegoša. Priroda tog političkog opredeljenja, odakle ono proističe, na neki način nije sasvim jasna. O tome možemo samo da nagađamo. Ali, mislim da je prilično jasan smisao zbog čega se to radi. Meni se čini da vladajuće političko opredeljenje u Srbiji sve više prijanja uz formulu koju sam u knjizi Duh samoporicanja ovako definisao: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi ono što nije srbijansko – Njegoš, Andrić, Selimović, Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko. Drukčije ne umem da objasnim gotovo zaprepašćujuću činjenicu da zvanična Srbija nije obeležila dva veka pesnika koji predstavlja integralizam srpske kulturne i nacionalne egzistencije i koji u tom smislu ima svoje mesto na svih pet kontinenata.

Bilo gde širom sveta da odete, videćete da se srpski klubovi ili srpska pesnička udruženja najčešće nazivaju Njegoševim imenom. Ime onoga koga svi u svetu prepoznaju, u Srbiji kao da je skrajnuto. Tako vidimo da je jedna umetnička kolonija, koju predstavlja Emir Kusturica, uspela da postavi Njegošev spomenik u Andrićgradu, što je za svaku pohvalu, a da cela država Srbija nije imala volje da postavi taj isti spomenik recimo u Moskvi. Utoliko je to mesto logičnije, zato što je pre dve-tri godine Rusija postavila na jednom važnom mestu u Beogradu spomenik Puškinu. Nije, dakle, bilo nikakvih problema da Srbija baš po toj osnovi zatraži da postavi spomenik Njegošu u Moksvi.

Ali, to se nije desilo?

Vidimo da povodom 200 godina Njegoša nije bilo ni svečane akademije, niti određenih državnih aktivnosti. Srbija nije htela da se prihvati organizacije naučnog skupa posvećenog Njegošu. To je sve verovatno plod svesnih aktivnosti, koje ukazuju na činjenicu da se nešto u kulturnoj podlozi političkog opredeljenja u Srbiji polako pomera. A ono što se pomera u kulturnoj podlozi vremenom počinje da se pomera i u dnevnoj politici.

Slučaj komedijant je namjestio tako da u istoj godini slavimo i 120 godina od rođenja drugog velikog srpskog pisca, Miloša Crnjanskog. Kako stoje stvari sa obilježavanjem tog jubileja?

Godišnjica Crnjanskog nije tog dometa kao Njegoševa – 120 godina je lep broj, ali 200 godina je neuporediv broj. U životu čoveka se on odigrava samo jednom. Biće ljudi koji će doživeti 130 godina Crnjanskog, a dočekali su i 120 godina. Ali, dvestagodišnjicu, odnosno tristagodišnjicu neće doživeti. Crnjanski je dobio dosta veliki tretman u medijima i u televizijskim prezentacijama u Srbiji. Mogao bih da kažem da je njegovo prisustvo u izvesnom stepenu čak išlo na ruku zanemarivanju Njegoša, ali svakako nije dobio nikakav državni okvir, što znači da je još uvek u našem ukupnom kulturno-političkom miljeu – da ne ostanemo samo u granicama Srbije – neprepoznato koliko su činjenice kulture presudne činjenice za konstituciju svakog oblika javne svesti.

Meni se čini da naši političari jednostavno ne prepoznaju da su činjenice kulture nešto o čemu jedna promišljena kulturna politika mora da vodi računa. Tako da mogu da pohvalim Srpsku nacionalnu akademiju iz Toronta, koja je ne samo organizovala obeležavanje 200 godina od rođenja Njegoša, nego je učinila odlučujući napor da na ovogodišnjem svetskom skupu slavista u Bostonu jedna sekcija bude vezana za Njegoševo, a jedna za delo Crnjanskog. Tako se pokazalo da u Bostonu može ono što nikakav oblik nije imalo u Beogradu.

Njegoševim stihovima trgovalo se na razne načine. Koliko je on zaista bitan u ovom trenutku za srpsku kulturnu svijest?

Njegoš spada u onu grupu pesnika koju nazivamo klasicima. To su pesnici koji su reprezentativni za jednu kulturu, ali oni nikada ne mogu biti reprezentativni samo za tu kulturu a da u isto vreme ne budu reprezentativni i za civilizaciju na kojoj je ta kultura nastala. Takvi su, na primer, pesnici Šekspir u Engleza, Servantes kod Španaca, Gete kod Nemaca, Dante kod Italijana i Puškin kod Rusa.

Kada je reč o Njegošu valja znati da je on dao jednu produbljenu definiciju kosovskog opredeljenja i zaveta, a kosovski mit, zavet i opredeljenje svakako predstavljaju vertikalnu dimenziju srpske kulture, onu činjenicu koja spaja njen srednji vek, narodnu epsku tradiciju i njenu modernu književnost. Ali Njegoš nije samo to. On je dao reprezentativni oblik čitavog niza univerzalnih evropskih motiva, odnosno motiva na kojima je nastala celokupna evropska civilizacija.

Osim toga, on je pesnik jednog dramatičnog loma unutar čovekovog duhovnog iskustva, a to je lom između metafizičkog i postmetafizičkog sveta, između providencijalnog i sekularnog i te činjenice pripadaju univerzalnom horizontu njegove misli. Često se zaboravlja da je Njegoš pesnik erotičkog motiva i to u njegovom reprezentativnom obliku kakav postoji u svetskoj književnosti i koji se iz izražava formulom hieros gamos, odnosno sveto spajanje, gde se telesni spoj muškarca i žene postavlja u horizont misterijskog, mističkog ili pak solarnog iskustva. To su sve činjenice koje Njegoša konstituišu kao univerzalnog evropskog pesnika. Mogao bih reći da upravo to po čemu je on reprezentativan evropski pesnik čini Njegoša reprezentativnim srpski pesnikom.

Jedno krilo nacionalne književne inteligencije odreći će Njegoševom djelu bilo kakav uticaj gnostičke i neoplatonističke misli. Da li su takve tvrdnje tačne?

To prosto nije istina. Tragovi platonizma kod Njegoša utvrđeni su na svim nivoima njegove pesničke strukture. Utvrđeni su prvo filološki. Mi vrlo dobro znamo koje je knjige Njegoš čitao, jer je ostao trag njegove olovke na tim knjigama. Profesor Milan Flašar, koji je doktorirao sa istraživanjem antičkog nasleđa kod Njegoša, dao je nemerljive doprinose u toj stvari i kazao je veoma precizno da je Njegoš čitao jedan niz Platonovih spisa u ruskome prevodu. Sa druge strane, Njegoš je čitao i ruske klasicističke pesnike, kod kojih su bila prisutna ne samo platoničarska, nego i mnoga ezoterička učenja. Obično se pojednostavljeno 18. vek posmatra kao vek racionalizma i razuma – što je tačno, ali ako pažljivo zagledamo 18. vek, videćemo da je to samo njegovo lice. Naličje kaže da je to vek ezoterije, vek čitavog niza različitih učenja i društava koje se pojavljuju kao kontrast na vlast razuma.

Njegoš je bio upoznat sa ezoterijskim učenjima. Njegov učitelj Sima Sarajlija bio je član masonskoga reda i jedan broj ezoteričkih učenja mogao je tako doći do Njegoša. Njegošev učitelj francuskog takođe je bio mason. Prema tome, Njegoš je bio čovek u duhovnom toku svoga vremena, a to vreme je bilo raznorodno i uticaji koji su do njega dolazili bili su različiti. Meni se čini da je njegovo pesničko iskustvo pluralno i višeoblično. On nije pesnik jednog komada i jednog liva i on kao pesnik gubi ako ga posmatramo samo u jednoj uskonacionalnoj dimenziji, zato što je on neko ko je ideju o toj naciji, srpskoj naciji, izneo na najveću pozornicu evropske istorije. Smatram da je on kao pesnik imao elemente različitih tradicija, helenskih i hrišćanskih i da je te elemente spajao po pesničkom načelu, koje nije načelo teološkog sistema niti je načelo neke filosofske rasprave. Kao što ima platonističkih i gnostičkih elemenata u Luči mikrokozma, tako nikako ne bi smeli da previdimo da se Luča mikrokozma završava molitvom Hristu.

Za vrijeme svoga predsjedničkog mandata Boris Tadić se džilitnuo izjavom da je Andrić “naš zajednički pisac”. Tada ste rekli da je gotovo nevjerovatno da književni kritičar koji u istom trenutku dobija sve značajnije nagrade za ni po čemu značajnu knjigu o Andriću, pritom i profesor srpske književnosti 20. vijeka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, to ne komentariše nijednom riječju. Kako je to moguće?

To je hronična slabost naše nacionalne inteligencije, koja nema mogućnost da prepozna potrebu da deluje kritički u odnosu na vlast. Osnovna slabost naše nacionalne inteligencije je njena prevelika upućenost na vlast. To je poprimilo jedan ritualni vid. Nacionalni intelektualci vrlo često misle da je dovoljno da sede u prostorijama i foteljama neke nacionalne ustanove i da je to garant nacionalne politike. To nije tako. Mislim da je taj konformizam posledica jednog nasleđa, a to nasleđe je vezano za mutne pojmove titoističkog mišljenja. Reč je o jednom nasleđu koje je veoma precizno podsticano; reč je o jednom konformizmu bez presedana i to je sve razlog zbog čega nacionalna inteligencija kod nas praktično i ne postoji.

Ona postoji na nivou nekih lozinki, ali tamo gde se treba oštro distancirati u ime struke – ne u ime politike – toga tamo nema. Ako je Andrić ostavio 13 – pazite: ne jedan ili dva, već 13! - svedočanstava da se ne samo oseća srpskim piscem, nego da se nacionalno oseća Srbinom, zašto je potrebno da čovek tu istinu ne iznese na videlo? U pitanju je i slabost naših nacionalnih institucija i zbog toga nikada ne uspevamo da formiramo ozbiljnu kulturno-političku normu unutar koje bi trebali da razvijemo kritički i samokritički pogled na sebe. Mislim da je srpska inteligencija prećutni, ali delotvorni saveznik onih kretanja koji srpsku naciju i kulturu često optužuju za sva zla na ovom prostoru.

A žrtve koje jedan nacionalni intelektualac mora da podnese da bi bio nacionalni intelektualac?

Nije tačno da su žrtve koje jedan nacionalni intelektualac mora da podnese neke neplative. Nije u pitanju – i, hvala bogu, ne treba ni da bude – ni nikakva životna, niti je u pitanju egzistencijalna ugroženost. Često su ljudi koji se do srama ponašaju oportunistički i konformistički veoma dobro situirani u odnosu na čitav niz drugih ljudi. U pitanju je jedan vid mentalne regresije koji vlada, umesto da se izađe na čistinu univerzalnog vidika, ali da se zastupaju srpski interesi, jer oni su vrlo često saobrazni sa istinom, sa univerzalnim načelima i nema nikakvog problema da se oni zastupaju bez ugrožavanja čovekovog intelektualnog poštenja i morala.

Da li ste imali problema zbog stavova koje zastupate?

U građanskom smislu nisam imao problema. I ne bi trebalo da ih imam. Ja prosto slobodno svedočim svoje uverenje koje nikoga ne ugrožava. Ako smo proglasili da smo pluralističko društvo, onda svi mogu da zastupaju svoje stavove. Imao sam izvestan broj posrednih teškoća koje su prirodne za jednu vrstu života među nama i koje imaju i drugi ljudi. Ne žrtvujem ništa posebno činjenicom da zastupam ono što zaista mislim i uvek sam spreman da to intelektualno proverim. Ta vrsta mučeništva kada je o meni reč ne može da se pominje.

Glavno je pitanje zašto ljudi misle da treba da prođu kroz život neokrznuti baš ničijom lošom voljom ili nekom nepravdom koja im se nanosi? Svi mi u životu trpimo izvesne nepravde i ako već moram da podnesem neku nepravdu, mnogo bolje mi je da je podnesem zbog onoga što stvarno mislim i što mislim da je na korist meni i narodu kojem pripadam, nego da je trpim zbog nečega što niti mislim, niti je u skladu da istinom.

Zašto ste odbili mjesto upravnika Narodne biblioteke Srbije?

Zato što želim da zadržim opozicioni stav prema ovoj vlasti. Ne odobravam politiku vladajućih partija u Srbiji i zbog toga sam hteo da ostanem u opoziciji. Smatram da je parola Evropa nema alternativu pogubna. Kritikovao sam i prošlu politiku u trenutku kada je ona bila aktuelna zbog iste parole i prirodno je da kritikujem i sadašnjeg predsednika Srbije kad on sprovodi istu politiku. Ne menjam se, niti imam nešto lično protiv ljudi. A kako bih ja mogao da kritikujem neku politiku, a da u istom trenutku budem njen činovnik? To prosto nije normalno.

Kako objašnjavate sljedeću situaciju: predsjednik Republike Srpske javno je pružao svaku vrstu političke podrške Borisu Tadiću, odnosno njegovoj politici, često puta ispaljujući negativne, često i uvredljive parole o tadašnjoj SNS opoziciji, sa kojom danas, kada su isti došli na vlast, pokušava da bude u istim odnosima kakve je imao sa Tadićem?

Posmatram to tolerantno, zato što mislim da nikada ne treba povećavati nesporazume između Republike Srpske i Srbije. Oštro sam kritikovao izjavu predsednika Srbije Tomislava Nikolića da su Srbi koji žive u BiH Bosanci. Nosioci političkih funkcija ipak moraju da sarađuju i nemam u tom smislu neku primedbu. Svaki oblik saradnje i međusobnog pomaganja podržavam. Drugi je problem što je takvih oblika malo i sad prelazim na ono što ste me pitali. Mislim da je taj ritualni oblik ljubljenja, grljenja i navijanja na utakmicama i sve to što prati naše političare, zapravo manifestacioni oblik, a da ispod toga nema pravog sadržaja.

Zašto ga nema?

Zašto studenti banjolučkog univerziteta ne mogu da dođu i da provedu jedan semestar u Beogradu, Kragujevcu ili Nišu? I zašto studenti iz tih sredina ne dolaze u Banju Luku ili Pale? Imam studente iz Berlina, Beča, Brna, Pariza koji po univerzitetskoj saradnji dolaze i slušaju moja predavanja i onda se vraćaju u svoje gradove, ali nemam nijedanog studenta iz Banje Luke. Na tom polju se meri unutrašna, institucionalna bliskost, veza između Srpske i Srbije. Vlast je ključni kriterijum svih naših političara, sve ostalo je fasada.

Ne bih osuđivao retoriku. Pre bih osudio nešto drugo: zašto se uopšte loše izražavati o bilo kome? To ne treba da se radi. Ono što je, međutim, izvesno to je da onaj političar koji je najviše učinio – prema rečima predsednika Dodika – na saradnji između Srbije i Republike Srpske, sada u dubokoj opoziciji Vojislav Koštunica, nikad nije bio primarni političar za koga bi navijali političari iz Republike Srpske. Ako sledimo interese Republike Srpske, onda je valjda prirodno da podržavamo one koji su najpostojaniji u toj stvari.

Represivna komunistička ideologija zasnivala se na antisrpskoj propagandi, ali je, sa druge strane, nudila besplatno školovanje i besplatno zdravstvo. Politika Srbije je godinama – kako Vi kažete – takođe zasnovana na antisrpskoj kulturnoj politici, ali su besplatna prava iz doba komunizma ukinuta. Da li to znači da je Srbija ovakva kakva jeste za Srbe pogubnija od komunističke Jugoslavije?

Komunizam je bio svetski proces i komunistička misao, ideologija i praksa, sa svojim dobrim i sa svojim lošim sadržajima, pripadala je svetskom procesu. Kada govorimo o komunizmu, moramo voditi računa o njegovoj dvokomponetnosti: sa jedne strane imate manjak slobode, a sa druge višak društvene sigurnosti. Ali, titoizam nije samo komunizam. Titoistički poredak je jedno protivsrpsko kretanje unutar jedne komunističke ideologije i možemo reći da je u Srbiji preživeo samo taj titoizam, a da su ove komponente komunističke ideologije, koje su na neki način obezbeđivale bolji društveni položaj većih masa, iščilile.

Postoji samo vršak tog ideološkog kretanja u kome ćete neprekidno optuživati srpsku kulturu i srpsku politiku, a da u isto vreme se sprovodi jedna dalekosežna pljačka ljudi i dobara na toj teritoriji. I to je ono što je karakteristično za titoističko nasleđe. Oni koji se javljaju kao baštinici titoizma u Srbiji ne žele da vrate socijalne prednosti toga poretka, nego samo žele da zadrže njegov ideološki sadržaj.

Zašto?

Zato što taj ideološki sadržaj očigledno odgovara onima koji su pobedili komunizam u hladnom ratu. I to čini našu situaciju objektivno složenijom i težom, ali utoliko više moramo da imamo svest o njoj i da pokušamo da nađemo odgovore koji su neophodni. Mi moramo naći način kako da se saobrazimo sa jednim epohalnim kretanjem kakvo je globalizacija, a da u isto vreme ne podlegnemo ideološkom projektu globalizma, koji poništava naše ukupno istorijsko, kulturno i političko postojanje.