BORO KAPETANOVIĆ: O ratu su najviše pisali izdajnici i dezerteri

Nijedan razgovor sa banjolučkim pjesnikom Borom Kapetanovićem ne može biti – dosadan. Jedan od rijetkih pjesnika koji je i zaista ratovao, vukući se godinama po rovovima širom BiH, Kapetanović danas živi u Mađiru, cinično sretan što je dočekao 60 godina i pravo na borački dodatak.

U ratu ste, kao i toliki drugi, izgubili zavičaj. Da li ste uspjeli da ga ponovo pronađete, makar i u poeziji?

Nisam. Kad pišem o zavičaju ne nedostaju mi reči, već zavičaj. Osjećam se kao riba koja živi na drvetu. Jedno vreme moje jedino žensko društvo bile su krave i gladne mušice po izbegličkim kućama. Taj vagon mraka ne može se fotografisati, niti opisati bez straha i panike. Znao sam: ako je poštenje jedina ozbiljna stvar u životu, onda je pisanje jedina neozbiljna stvar koja je poštena. Ono što sam imao da kažem o ratu, nalazi se u pesmama. Ostalo je čisti višak.

Pa ipak, iako ste cijeli rat proveli skačući sa linije na liniju, o ratu niste mnogo pisali. Zašto?

Niko od nas u rat nije otišao po ordene i medalje, po poni bicikle i kristalne lustere. Niti da se udeblja, niti da se sunča. Niti da se pravi važan u uniformi. Niti zato što smo nekoga mrzeli, vjeruj mi. U ratu je od suza, pa marak one bile i zlatne, slaba vajda. Onaj koji je one zime vidio led od ljudskih suza, koji je rov krpio mesečinom, a kopao viljuškom, koji je veliku nuždu obavljao ležeći, koji ti je po najvećem mraku pokazivao sliku deteta i žene, koji je doručkovao minsko polje, ručao kuršume, a večerao vatru iz „brovinga“, koji je, u prikolici teretnog kamiona, išao na front i pevao „Tri livade, nigde lada nema“, koji je svoje sledovanje hrane delio sa izgladnelim psom – on zna da sreća nema ukus mesa, nego ukus rova. Zato sam, kada sam već i pisao o ratu, uglavnom pisao o rovovima.

Nedavno ste bili u najužem izboru za nagradu „Skender Kulenović“, ali Vas je ona ipak mimoišla. Kako se osjeća pisac kada ne dobije nagradu?

Da li je Mesi bio najbolji prošle godine? Ne znam, možda i nije, ali ipak. Najviše cenim one koji nagrade odbijaju. Malo manje one koji ih primaju retko i neredovno, ostali, u koje ubrajam i sebe, lepo su vaspitani momci koji pre svega zbog lepog kućnog vaspitanja nisu bili u stanju da odole. A kad su shvatili da se poseban može biti i na drugi način, već je bilo kasno. Kad ih dobiju, kulturno kažu: „Hvala“.

Da li trenutno, barem što se kulture tiče, živimo u društvo amaterizma i diletantizma?

Najviše kukaju oni koji imaju najmanje razloga za kukanje. Kad vide ko sve kuka, oni što bi baš trebali kukati – ne kukaju. Sramota ih. Sad je u modi da kada ti je nikako, kažeš da ti je super, a kad ti je super, kažeš kako gore ne može biti. Nas ne brine što smo nepismeni, nego što smo siromašni. Ovaj narod teže podnosi ako mu nestane kartica za mobilni telefon, nego sloboda. Ako je i imao nekakav stil života, danas je i bez njega ostao. Verujem da mu je teško. Ali to ne znači da ima pravo da se budaleše!

Naše su vrijednosti, dakle, u potpunosti poništene?

Koliko god da se današnji čovjek trudi da postane magarac i koliko god da je moderna civilizacija tog čoveka obogaljila i koliko god sve izgledalo bezizlazno, pesnik ovoga vremena ne sme smetnuti s uma da se spas od Svevišnjeg ne traži mobilnim telefonom, da Sveti Petar nema stranicu na internetu i da Bogorodica ne peva na „Pinku“.

Često ste govorili da se nedaroviti prvi pozivaju na uslove u kojima žive i stvaraju. Na šta ste konkretno mislili?

Pravom konju ne trebaju praporci. Ni pravom pesniku uslovi. Uslovi su za manekene i balerine. Kada je nastajao „Ep o Gilgamešu“ nije bilo uslova. Kakve je uslove imao Homer kada je smozgao prvi stih „Ilijade“? Šta je sa uslovima Fjodora Mihajloviča kada je zapisivao „Zapise iz mrtvog doma“? Kada je pisanje u pitanju, nekome je uslov i loga ispod žalosne vrbe, a nekome ni Luj XVI ne može pomoći.

Da li je umjetnost u Republici Srpskoj stradala? Postoji li ona još uvijek? Prepoznajete li nasumične bljeskove?

Svi pevaju, a poezije nikad manje. K’o ludi Simo u doboš i dame i domaćice, i dimnjačari i drvoseče, sve udarilo u pevaniju. Ali poezije nije cepanje drva. Sekiru u ruke, pa udri. Niti krečenje štale. Četku u ruku, pa maži. Da je do pletenja priglavaka, moja pokojna baba nadmašila bi Šekspira. A kad bi bilo samo do inspiracije i mašte svaka bi učenica Više turističke natpevala Nerudu. Svakoj ucveljenoj udovici koja nešto srimuje skloni smo posvedočiti božanski dar. Prava pesnička olimpijada. Šljamizam. Sa druge strane, svi traže pare da bi postali umetnici. Postanite vi, gospodo, umetnici, pa ćete dobiti pare.

Koliko je za takav „poredak stvari“ kriva kritika?

Kad bi ovaj narod što čita „Sportske novosti“, „Gloriju“, „Svet“ i „Skandal“ znao koliko je srećan što ne čita književnu kritiku u Srpskoj!

A vlasti? Oni kojima je posao da čuvaju kulturu u Srpskoj?

Primetio sam da naši radnici u kulturi više brinu o plati i godišnjem odmoru nego o kulturi. Zarade li oni te pare? Moje je mišljenje da ih dobijaju više nego što ih zarađuju. S te strane oni našem Ministarstvu za kulturu moraju biti zahvalni. A nisu. Uglavnom su to ljudi podjednakog neznanja. Dopušteno im je da rade šta hoće i kako hoće. A ne znaju ni šta hoće ni kako hoće. Pa onda obično bude kako ispadne. A ispada tako da su nezadovoljni i oni i njihovi potrošači. Svaku dobronamernu opomenu doživljavaju kao ličnu uvredu. Rezultat njihovog rada jeste rezultat naše kulture.

Kakva je kultura koja nastaje iz takvog odnosa vlasti prema umjetnosti?

U ovoj našoj nazor kulturi ono što nam se servira kao elitna kultura poslednje je smeće soc-realizma. Ono što su nekad radili seoski đilkoši po domovima kulture danas gledaju ljubitelji „Kasandre“ u pozorištima. I aplaudiraju. Književnicima na književne večeri više ne dolazi ni najbliža rodbina. Troše se silne pare na veoma pogrešne doživljaje. Televizija prikazuje budale u svim pravcima. Nema krivca, a sve krivo. Pitaš čoveka šta je po zanimanju, a on ti kaže: „Vlasnik!“ Šta radi čovek „Vlasnik“ i gde je učio školu za to – pitaj majku Božiju.

Dakle, valja baciti optimizam?

Pitate me, dakle, da li ima mesta optimizmu. Ima, ali samo u ovom slučaju: kada je dvadesettrodogišnji Mile došao u subotnje prepodne da obrije svog devedesetpetogodišnjeg prađeda Miluna, ovaj u po brijanja pogleda u praunuka i reče: „Mile, ko će mene brijati kada ti umreš?“ Ja ništa optimističnije u životu od ovoga nisam čuo.