Informaciona pismenost i rađanje digitalne kulture

Gotovo da ne postoji manifest, strategija, plan ili kakav drugi važan savremeni dokument u kojem se ne pominju informaciona i digitalna pismenost, te doživotno učenje. Ti se pojmovi, nažalost, često navode kao floskula i lingvistička poštapalica koje služe kao dokaz da smo, tobože, dorasli svom vremenu. Ono što se dalje u takvim aktima nudi najčešće je samo mali korak do onog što ti pojmovi zaista predstavljaju. Ove reči nisu proizvoljna procena autora ovih redova. Briselskim upitnikom Trend V, kojim su obuhvaćeni univerziteti u regionu, pokazalo se da je opšte stanje takvo da doživotno učenje i informaciona pismenost kao koncept obrazovanja nisu prioritet zemalja u regionu, ali da to vremenom mogu postati. Nije, naime, dovoljno pozvati se na te pojmove, prepisati i potpisati strateške dokumente, nego je potrebno čitavim nizom akcija i konkretnih programa pokazati da obrazovni sistem počiva na ovom konceptu. Zato nam valja krenuti od tumačenja ovih pojmova.

Vidovi pismenosti

Teorijski, pismenost se deli na više vidova: osnovnu ili elementarnu pismenost – sposobnost čitanja i pisanja, računanja; funkcionalnu pismenost – sposobnost primene stečenih znanja u novim situacijama; društvenu pismenost – sposobnost komuniciranja u kulturnom kontekstu; informacionu pismenost – sposobnost kritičkog lociranja, procene i korišćenja informacija; digitalnu pismenost – sposobnost primene informacione pismenosti u digitalnom okruženju; medijsku pismenost – sposobnost razumevanja i korišćenja, analize i interpretacije poruka u svim oblicima masovnih medija: knjigama, novinama i časopisima, radiju, televiziji i internetu; bibliotečku pismenost – sposobnost korišćenja svih bibliotečkih resursa; vizuelnu pismenost – sposobnost da se razumeju i koriste slike, fotografije, ilustracije i računarska grafika s ciljem prenošenja poruka, misli i ličnih doživljaja, pri čemu koristimo prethodna znanja o svetu oko nas (Dejvid Boden, Informaciona i digitalna pismenost: pregled koncepata, London, 2001).

U skladu s civilizacijskim razvojem i potrebom posedovanja sve većeg broja novih veština, pomenutim oblicima pismenosti se sve više i sve češće dodaju novi, te tako govorimo o ekološkoj, demokratskoj i drugim oblicima pismenosti. Neki od navedenih vidova pismenosti mogli bi se lako posmatrati kao deo, podvrsta ili stepen neke druge pismenosti, a ima autora koji smatraju da su sve druge pismenosti podvrsta ili kategorija informacione. Tako se bibliotečka pismenost smatra prethodnicom informacione pismenosti, a vizuelna njenim delom. Kao deo informacione pismenosti valja posmatrati i informatičku ili računarsku pismenost i u okviru nje mrežnu pismenost, koja podrazumeva razumevanje i korišćenje mogućnosti globalne informacine mreže.

Kao pojam nadređen ostalim pismenostima, informaciona pismenost ima bar tri perspektive ili sloja:

1. disciplinu koja proučava kulturu informacija i oblike proučavanja informacija;
2. društveno-političku perspektivu kao cilj obrazovne politike;
3. kognitivnu perspektivu kao oblik lične sposobnosti.

Odnos informacione i ostalih pismenosti

Informaciona pismenost je mnogo više od računarske ili funkcionalne pismenosti, sa kojima je najčešće poistovećuju. Najčešće navođena definicija informacione pismenosti jeste ona koja se koristi kao standard u visokom obrazovanju, a lako se može grafički prikazati kao sled aktivnosti i sposobnosti koje prepoznaju potrebu za informacijom, pronalaze je i procenjuju, te efikasno koriste: 

U tom sledu aktivnosti i veština izvori informacija se nikako ne mogu svesti na računar, odnosno internet kao izvor, nego se odnose na bilo koji izvor informacije: biblioteke sa svim vrstama izvora, službene izvore, specijalizovane ustanove i organizacije, medije i internet.

Ovoj osnovnoj definiciji povremeno su dodavane i druge nijanse koje samo podvlače ili nijansiraju neki od četiri osnovna elementa informacione pismenosti. Bitan dodatak i napredak je učinjen kada se u definiciju počeo dodavati i etički elemenat. Tako je Šila Veber (Shela Webber), vodeći svetski stručnjak u oblasti informacione pismenosti, sa britanskog Univerziteta u Šefildu, u poslednji elemenat efikasne upotrebe uključuje ovakvu konstrukciju: „mudro i etičko korišćenje informacija u društvu“. Time ona nije samo dodala etički elemenat, nego i socijalnu prirodu informacija i odgovornost pojedinca prema drugima pri plasiranju neke informacije.

Informaciona i informatička pismenost

Informacionu pismenost skloni smo da mešamo sa informatičkom. Informatička ili računarska pismenost podrazumeva niz tehničkih veština koje su nam potrebne prilikom korišćenja računara. Dok se informaciona pismenost bavi sadržajima informacija, informatička pismenost odnosi se na tehnološki nivo upotrebe i korišćenja računarskih sistema, mreža i programa, tj. svodi se na „znati kako“. Zbog sve većeg broja informacija u elektronskom obliku, pojedinac koji je informaciono pismen koristi i veštine računarske pismenosti. Drugim rečima, informaciona pismenost često uključuje računarsku pismenost iako to nije neophodno. Obrnuto se nikad ne javlja kao zakonitost: računarski pismen pojedinac uopšte ne mora biti i informaciono pismen. Često ćemo sresti eksperte računarstva koji ne umeju da procene informacije ili imaju problema čak i sa osnovnom, alfanumeričkom pismenošću. Štaviše, pojedincu koji ja naučio da uči koristeći makar samo jednu vrstu izvora (knjigu), poseduje osnovnu i funkcionalnu pismenost u visokoj meri, ima razvijen kritički odnos prema izvorima znanja, mnogo je lakše da postigne informacionu pismenost nego pojedincu koji ima visok stepen računarskih kompetencija, a ostale vidove pismenosti zapostavljene. Tako valja opovrgnuti i pogrešno uverenje da su mladi i deca informaciono pismeniji od odraslih samo zato što nemaju strah pred računarom i što se dobro snalaze na njemu. Radi se o skupu veština koje vezujemo za računarsku, a ne za informacionu pismenost. Informaciona pismenost stiče se u procesu učenja, kritičkog mišljenja i etičkog korišćenja informacija. Primerice, učenik ili student koji informaciju zna da pronađe, da je proceni kao odgovarajuću i stavi u svoj zadatak ili na blog, ali nema obzira prema intelektualnoj svojini (etički elemenat), ne može se zvati potpuno informaciono pismenim. Situacija je još jasnija kod onih pojedinaca koji odlično vladaju računarom, ali im on služi isključivo za zabavu.

Odnos digitalne i informacione pismenosti

Digitalno se kao izraz koristi da bi se u tehnici označili podaci izraženi kao diskretne vrednosti. Računari su digitalni jer pohranjuju i obrađuju podatke u binarnom obliku, kao jedinice i nule. No, poistovećivati digitalno sa računarom značilo bi uspostaviti sinonimiju između računarske i digitalne pismenosti. Digitalno se, međutim, ne ograničava na računar niti na druge mašine koje koriste diskretne vrednosti. Digitalno se danas koristi kao oznaka za čitavu jednu kulturu – digitalnu, koja predstavlja metonimiju za splet virtuelnih privida i virtuelne stvarnosti, trenutnih komunikacija, sveprisutnih medija i globalnih mogućnosti uključenja. Digitalno danas ne predstavlja samo računar, već čitav niz tehnologija: digitalni film, digitalnu televiziju, elektronsku muziku, video-igre, digitalnu telefoniju itd. Digitalnim se mogu smatrati i kulturni i umetnički odgovori na sveprisutnost digitalnih tehnologija, kao što su kiberpank romani, nova tipografija, net-art itd. U sferu digitalnog uvršćujemo i takozvane dot.kom kompanije koje proizvode visoke tehnologije i govore da se radi o novom kapitalizmu koji ima veću moć i od samih država. Pojave kontrolisane računarima i visokim tehnologijama, poput virtuelnih ratova ili projekta ljudskog genoma u kome prenos nasleđenih osobina postaje digitalan, takođe spadaju u sferu digitalnog, što izraz digitalno čini izrazito kompleksnim. Stoga se već uveliko o našem vremenu i načinu življenja govori kao o digitalnoj kulturi (Čarli Gir, Digitalna kultura, Beograd, 2011).

Digitalna pismenost nas donekle osposobljava za razumevanje te i takve digitalne kulture u kojoj živimo. Ona se, s jedne strane, nikako ne sme poistovećivati s internetom, iako podrazumeva čitanje i razumevanje hiperteksta, jer se u digitalnoj formi može naći bilo koja vrsta do juče tradicionalne građe. S druge strane, postavke informacione pismenosti, po kojima se informacije čitaju, razumeju, selektuju, procenjuju i etički koriste, lako se mogu primeniti i na svu digitalizovanu građu. Digitalnu pismenost bi, dakle, trebalo shvatiti kao najatraktivniji i najnoviji vid informacione pismenosti. Informaciona pismenost primenjuje se, naime, i na izvore u štampanom obliku. Najjednostavnije rečeno, digitalna pismenost jeste informaciona pismenost koja je primenjena na digitalne izvore i pojavne oblike moderne kulture.

Odnos medijske i informacione pismenosti

Medijska pismenost vaspitava i podstiče na kritičko mišljenje i interpretativni pristup svim vrstama poruka s masovnih medija, koje se izražavaju slikom, zvukom i jezikom. Pri tome, masovni mediji ne moraju biti digitalni, što ovu pismenost razlikuje od digitalne, a približava je informacionoj ukoliko su nam mediji izvori informacija. Korišćenje informacije u medijskoj pismenosti podrazumeva njenu specifičnu namenu za određene medije i određene ciljne grupe.

Načini informacionog opismenjavanja

Dobar pregled metoda, tehnika i veština za informaciono opismenjavanje sadrže Kalimera-smernice (Cultural Applications: Local Institutions Mediating Elekctronic Resource Access):

- učenje na daljinu i učenje na mreži (elektronsko učenje)
- učenje orijentisano na učenika
- samousmereno učenje
- učenje zasnovano na rešavanju problema, na logičkom zaključivanju i na istraživanju
- računarska pismenost
- smešano učenje (blended learning)
- saradničko učenje
- elektronsko testiranje i polaganje ispita
- Veb 2.0 učenje
- elektronski sistemi za upravljanje znanjem
- mikro učenje
- onlajn tutorstvo i mentorisanje
- onlajn razmatranje
- virtuelni univerziteti
…

Tehnike i postupci koji se mogu koristiti za podizanje nivoa informacione pismenosti mogu biti:

- snimci ekrana sa zvučnim uputstvima
- elektronski portfolio
- pametne sprave
- multimedija i hipermedija
- veb-sajtovi
- saradnički softver
- socijalne mreže i zajednice
- elektronske diskusione table
- blog, viki, čet, igre
- socijalni obeleživači
…

Informaciono pismen pojedinac i ključne veštine za 21. vek

Informaciona pismenost kao koncept nastala je sa razvojem IKT još 70-ih godina. Termin prvi put koristi Pol Zurovski, vezujući ga za efikasno korišćenje informacija u rešavanju problema. U svom razvoju, od početnog fokusiranja na rešavanja problema, informaciona pismenost postaje univerzalni koncept procesa učenja. U tom razvoju značajan je model Ejzenberga i Berkovića, koji su 1990. godine ustanovili šest karakteristika na kojima se zasniva informaciono opismenjavanje i koji predstavljaju okvir svakog učenja:

1. definisanje pitanja na koje je potrebno odgovoriti;
2. kreiranje strategije za pristup informacijama;
3. lociranje i pristup informaciji;
4. korišćenje informacije u interakciji;
5. sintetizovanje informacije: organizovanje i predstavljanje;
6. evaluacija informacije: procena i kritički osvrt na konačan proizvod i na sam proces pribavljanja informacije.

Te karakteristike doživele su neku vrstu revizije u opšteprihvaćenom Standardu za informacionu pismenost u visokom obrazovanju, koje je donelo Američko bibliotekarsko društvo 2000. godine i koje podrazumeva 5 standarda i 22 indikatora. Tih pet standarda su :

1. sposobnost određivanja prirode i obima neophodne informacije;
2. brz i efikasan pristup, tj. pronalaženje informacije;
3. procenjivanje informacije i njenog izvora i kritičko uključivanje odabrane informacije u svoja prethodna znanja i vrednosni sistem;
4. korišćenje informacije za ostvarenje određenog cilja;
5. poznavanje ekonomskih, pravnih, socijalnih i drugih prilika koje omogućavaju da se informacije koriste u skladu sa etičkim i pravnim normama.

Informaciono pismen pojedinac je onaj koji u svoj sistem znanja neprestano unosi promene svih vrsta, kako i dijagram dole pokazuje:

Uprkos čestom korišćenju imenice „informacije“ i atributa „informaciono“, ne smemo zaboraviti da je informacija svaki put korišćena kao opšti pojam, ne i kao i stepen znanja, inače bi se kotirala vrlo nisko u nivelaciji znanja. Pri svakom pominjanju informacione pismenosti valja imati na umu reči Alana Bandija: „Uzbuđenje koje osećamo kada uspemo brzo da dođemo do informacije ili je pošaljemo ne sme se pomešati sa mnogo zahtevnijim zadatkom pretvaranja informacije u znanje ili mudrost.“

Doživotno učenje

Iz širih ili užih definicija informacione pismenosti i indikatora po kojima određujemo informaciono pismenog pojedinca razaznaju se i druge veštine koje su tom pojedincu potrebne. Najkraće rečeno, to je pojedinac koji je naučio da uči (učenje učenja, metakognicija) i spreman je da uči stalno. Čim se pomene permanentno (neprestano, stalno) učenje, približavamo se i drugom izrazu o kome neprestano slušamo – doživotnom učenju kao konceptu obrazovanja u informacionom društvu. Doživotno učenje je samo posledica novih uslova i konstelacija informacionog društva. O tome nam najbolje svedoči Bolonjski proces, naravno, ukoliko on nije samo formalno pokriće za društvo u razvoju bez istinskih i suštinskih promena. Ključ za doživotno učenje jeste informaciona pismenost, zato što informaciona kompetentnost pojedinca širi okvire njegovog obrazovanja izvan učionice, osposobljava ga za samostalno istraživanje i povećanje opšte odgovornosti. Dok se informaciona pismenost stiče od najranijeg perioda i vaspitava na svim nivoima obrazovanja, dotle se doživotno učenje smatra logičnim produžetkom formalnog učenja. Da doživotno učenje ne bi bilo stihijsko i vezano samo za informalne i neformalne oblike učenja, fakulteti uključeni u Bolonjski proces postaju nosioci programa doživotnog učenja. Program doživotnog učenja ne smatra se studijama, a oni koji su u njega uključeni – studentima. Fakulteti svojim statutima predviđaju mogućnost planiranja i ostvarenja ovih programa, a pokriće i pravni okvir imaju u Zakonu o visokom obrazovanju (član 96). Za savladane programe učenja tokom celog života ili doživotnog učenja dobijaju se bodovi po ESPB (Evropski sistem prenosa bodova), po kojima 1 takav bod iznosi 25 sati poznatog nam stručnog usavršavanja koje se merilo isključivo satima. Za zaposlene u osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju ova promena je vidljiva i u novom Pravilniku o stručnom usavršavanju i sticanju zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika. Programi doživotnog učenja upoznavaće zaposlene u školama sa naučnim i stručnim inovacijama i uravnoteženo razvijati sve kompetencije.

Ključne kompetencije za doživotno učenje

Evropski parlament i Savet Evrope usvojili su 2006. godine dokument koji definiše ključne kompetencije za doživotno učenje (Key Competences for Lifelong Learning):

1. komunikacija na maternjem jeziku
2. komunikacija na stranim jezicima
3.matematičke kompetencije i osnovne naučne i tehničke kompetencije
4. digitalne kompetencije
5. učenje kako se uči
6. društvene i građanske kompetencije
7. inicijativnost i smisao za preduzetništvo
8. kulturalna svest i izražavanje.

Pandemonijum digitalnog

Digitalno menja ljudsku svest više nego što možemo primetiti ili više nego što sami priznajemo. Digitalni mediji su uveliko participatorni, jer njihovi korisnici imaju mogućnost i potrebu da sami učestvuju i kreiraju sadržaje, a ne samo da ih pasivno konzumiraju kao što je to bilo s prethodnom generacijom elektronskih medija. Svetska mreža postala je prostor za saradnju i komunikaciju. Činjenica da svako ko ima pristup odgovarajućoj tehnologiji i izvesna znanja o njoj može da kreira sadržaje označava kraj vodeće paradigme širenja dominantnih ili poželjnih ideja i vrednosti. Promene u novim medijima promenile su percepciju i način na koji razmišljamo o sebi. S jedne strane, situacija u kojoj sami kontrolišemo vlastitu „potrošnju medija“ i stvaramo sopstvene sadržaje otvara neverovatne mogućnosti. Do juče smo gledali i slušali određene medijske sadržaje u vreme i na način koji nam serviraju drugi. Danas već svako dete skida, reže, ripuje, miksuje … medijske sadržaje, postavlja ih na mreže i zajedno s drugima, prostorno udaljenima i fizički nepoznatima, raspravlja o njima ili ih s njima deli. S druge strane, toj i takvoj kulturi preti nesavladiv komunikacijski šum „strašnog veka koji buči“, samoisticanje i besmislena bestelesna interakcija, koja je suštinski asocijalna i asolidarna, iako se neprestano govori o saradnji i komunikaciji. Digitalna kultura zahteva redefinisanje mnogih pojmova, kao što su zajednica, prijateljstvo, socijalno, interakcija, solidarno, jer se u digitalnom okruženju ovi pojmovi često pokazuju kao antipod onom što smo donedavno pod njima podrazumevali.

Digitalno je predmet eshatoloških sporova i osporavanja još od pojave prvih bar-kodova. U bar-kodovima i čipovima prepoznaju se simbolika žiga zveri, dobrovoljnog pristajanja čovečanstva na gubitak ljudskog, dobrog, plemenitog, duševnog, božanskog. Vladavina stvari i tehnike, robovanje umesto ovladavanja njima zaista se može ukazati kao kraj ne – progresa, nego ljudskosti.

Društvo znanja i budućnost obrazovanja

Informaciono društvo kao imperativ često se poistovećuje sa društvom znanja, tj. stepenom razvoja ljudskog društva u kome će znanje biti najvažniji resurs i izvor čak i ekonomskog napretka. Ima, međutim, autora koji prave razliku između informacionog društva i društva koje uči, tj. društva znanja. Razlika je terminološke, ne i suštinske prirode. Uobičajeno je da se pod pojmom informacije i informacionog podrazumevaju svi stepeni znanja, od pukog podatka do sublimisane mudrosti, kao opšteg pojma za znanje. U svetlosti budućnosti obrazovanja, ovo terminološko razlikovanje još i ima svoje opravdanje: cilj obrazovanja je uvek, a ne samo u 21. veku, bio dostizanje što višeg stepena znanja.

U čemu je onda osobenost obrazovanja u budućnosti i društva znanja kao ideala ili standarda kojem se teži? To pitanje bi se moglo preformulisati mnogo intrigantnije, ne samo kao zamena teza, nego kao suštinsko pitanje. Savremeno društvo je već puno svakovrsnog znanja, kao nikada ranije, a planeta je pred uništenjem. Kakvo znanje nam nedostaje da se to uništavanje zaustavi, ako ne i da se uništeno popravi? Ako ne znamo odgovor na to pitanje, sva pusta strateška dokumentacija postaje samo još jedna demagogija centara moći savremenog sveta.

Zato hoću da verujem da budućnost obrazovanja neće počivati samo na razvijanju veština i sposobnosti, nego pre svega etike; da će promovisati vrednosti, nasuprot samopromociji prodornih sebičnih pojedinaca; da će isticati dela, a ne interese. Iznad svega, želim da budućnost obrazovanja uzme, odnosno zadrži, sve najbolje iz prošlosti.

Izvori i literatura

- Strateški dokumenti o informacionoj pismenosti

Lisabonska strategija (povelja), 2006.
http://ec.europa.eu/information_society/eeurope/i2010/ict_and_lisbon/index_en.htm

http://en.wikipedia.org/wiki/Lisbon_Strategy

http://consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/00100-r1.en0.htm

Aleksandrijska povelja o informacionoj pismenosti i doživotnom učenju, 2005.
na srpskom jeziku: http://www.ifla.org/files/wsis/Documents/BeaconInfSoc-rs.pdf

Strategija razvoja informacionog društva u RS do 2020. godine
- Informaciona pismenost i doživotno učenje, Beograd, 2008.

- Čarli Gir, Digitalna kultura, Beograd, 2011.

- Vesna Crnogorac, Svetlost aleksandrijskih svetionika (20. maj 2012)

- Understending Information Literacy, UNESCO (20. maj 2012)

- Information literacy in Europe: a literature review (20. maj 2012)

- Digital Literacy (20. maj 2012)