Nenad Milosavljević, Njuz.net: Svi se nadamo da će Dačić i Tači osvojiti Nobela

Koliko su ostali mediji ali i šira javnost zaluđeni medijima svjedoči činjenica da se više puta dogodilo da pojedine medijske kuće sa ovog portala prenesu izmišljene vijesti kao istinite.

Možda i najzabavniji primjer ovoga ali i činjenice kako su ljudi skloni povjerovati svačemu svjedoči vijest koju su Njuzovci objavili. Naime, u decembru 2010. godine Njuz.net objavio je tekst “Srbin ubio ajkulu ubicu u Šarm el Šeiku” koji govori o tome kako je navodno pijani Srbin na ljetovanju u Egiptu skočivši u more pao na ajkulu ubicu koja je terorisala obalu i pritom je na mjestu ubio, čime je spasao turističku sezonu.  Vijest se “viralno” prenijela po regionu ali i u svijetu. Kao istinitu su je prvo prenijeli makedonska Večer i Jutarnji list, te brojni drugi mediji regije.  Kako navodi Vikipedija, ova informacija se kasnije raširila i po ruskim medijima koji su za nju bili veoma zainteresovani, a Komsmolskaja pravda je čak otišla dotle da je dala i objašnjenje zasnovano na zakonima fizike

Početkom 2012. godine promovisana je i knjiga "Ovo nam možda nije trebalo",u kojoj su sakupljeni tekstovi autora "Njuza".

Sa novinarom i urednikom portala Njuz.net Nenadom Milosavljevićem na Svjetski dan smijeha smo razgovarali o realnosti i vijestima u ogledalu, o tome, kako izgleda satira i humor u Srbiji te zašto je teško izbijati stereotipe ljudima iz glava.  

Vaš satirični portal ubrzo se proširio regijom i postao veoma popularan. No međutim, mnogi mediji ali i javnost u početku nisu shvatali da se radi o nepatvorenoj satiri - aludiram na vijest o čovjeku koji je ubio ajkulu u Šarm el Šeiku. Zbog čega misliš da se to desilo, da javnost jednostavno nije znala prepoznati parodiju? Da li to zapravo najbolje potvrđuje činjenicu da smo se zaboravili smijati?

Mislim da nije toliko u pitanju to zaboravljanje smeha, jer mi na ovim prostorima i dalje imamo duha i volimo šalu, već je više problem u tome što suviše lako verujemo u razne stvari, a da se ne zapitamo šta stoji iza toga. Umemo da se smejemo, ali ne umemo kritički da sagledavamo stvarnost i informacije koje nas zapljuskuju sve više i više. Možda to ima veze i sa našim kratkim pamćenjem, jer kako kratko pamtimo istoriju i greške koje smo pravili, još kraće pamtimo da smo koliko juče “naseli” na neku lažnu vest i opet ćemo to učiniti danas. I nisu opasne te benigne satirične vesti koje se “prime” u narodu, već sve one ozbiljne propagandne informacije, spinovi i vesti koje stižu iz različitih političkih ili ekonomskih centara, a koje za cilj imaju da oblikuju i usmeravaju javno mnjenje.

Kada smo se već dotakli medija, u vašm portfoliju piše da ste vi "Vesti u ogledalu" - kako su Vama izgledale vesti bez ogledala? Koliko su mediji u Srbiji i u regionu "dobar materijal" za pisanje satire?

Mediji u Srbiji i regionu jesu jako dobar materijal za satiričnu obradu jer su podložni (i već dobrano zagazili) u sve moguće loše prakse koje postoje. Od tabloidnosti i vođenja prljavih kampanja, preko korišćenja najnižih ljudskih pobuda da bi privukli čitanost, pa do elementarne nepismenosti, bukvalno sve te, za novinarstvo “elementarne nepogode”, pogađaju naše medije. Čast retkim izuzecima, ali retko ko se, doduše, trudi da izbegne te “nepogode”, štaviše, utrkuju se u tome ko će se ponašati beskrupuloznije ne bi li namakli klikove i tiraže.

 
Vi se u Vašim "lažnim vijestima" obrušavate na stvarnost u Srbiji i regionu, da li je stvarnost nekad ciničnija i apsurdnija od informacija koje vi objavljujete?

Stvarnost i te kako ume da bude nezgodna za obradu, jer su vesti ponekad toliko čudne i neočekivane da je nemoguće “izvrnuti” ih, a da to bude luđe od inicijalne vesti. Poslednji primer iz Srbije je ministar rudarstva Milan Bačević, koji je izjavio da će Kina u ovaj deo Evrope investirati 10.000 milijardi evra pa je, kada je postao predmet podsmeha javnosti, okrivio prevodioca za ovaj gaf. Sa glupostima tih dimenzija jako je teško nositi se, a sve ih je više u poslednje vreme.

Kako gledaš na poplavu nacionalizma u regiji, s obzirom da se vi često ismijavate brojnim temama koje čini se da okupiraju nacije kao malo šta - nacionalizam, netrpeljivost, huliganstvo, i sveukupno nasilje?

Mislim da je to nepotrebno gubljenje vremena i energije, a takođe i izvor velikog broja problema u regionu. Da se vratimo na priču sa početka, svi dobro znamo koliko je nacionalizam naneo zla svima nama tokom devedesetih i opet, izgleda, iz toga ništa nismo naučili. Opet mrzimo jedni druge, ima i onih koji bi da ratuju (sva sreća pa za tako nešto ne postoji kritična masa), a kriminal i netrpeljivost svih vrsta je na izuzetno visokom nivou u svakom društvu ponaosob. Prosto je fascinantno da je neko u stanju da posveti ceo svoj život mržnji nekoga ili nečega i da samo tako može da se ostvari i oseti se živim. Do toga je doveo, naravno, splet vrlo složenih okolnosti, političkih, socijalnih, ekonomskih, kulturoloških i brojnih drugih, ali to nikako ne umanjuje odgovornost pojedinca za sopstveni život.

Vaš angažman kao novinara je svakako reakcija na ono što se svakodnevno dešava. Međutim, jako je malo ljudi koji javno dižu glas, koji traže promjenu. Zašto je to tako?

Jako teško pitanje. Dosta ljudi ima taj stav da, čak i da se dignu javno i vrše pritisak na one koji odlučuju, to neće imati mnogo efekta već će samo jedna loša politička elita smeniti drugu lošu političku elitu. Sjaši Kurta, da uzjaše Murta, što bi se reklo. I ako imamo u vidu šta nam se svima dešavalo u poslednjih dvadesetak godina, to nije daleko od istine. Ljudi jednostavno ne vide koga bi to novog na nekim protestima mogli da dovedu, a da taj neko izvede korenite promene i donese konkretan boljitak društvu. Mnogi to već obećavali i niko nije ispunio, tako da su ljudi, kada su videli da ne valja ništa što urade, prestali da rade bilo šta. To je opasna situacija, ali mislim da će se stanje poboljšati vremenom, kako bude sazrevala politička kultura.

Kako je po Vama izgledala 2013. godina - je li bila inspirativna i ko Vam je od političara bio posebno zanimljiv, ko vam je predstavljao "najinspiritivnije novinarsko meso"?

Protekla godina je za Njuz bila izuzetno zanimljiva, što sa druge strane uopšte nije dobro generalno zemlju i građane jer znači da je napravljeno mnogo glupih poteza, napisano mnogo bezveznih tekstova u medijima, dato mnogo sumanutih izjava i doneto mnogo loših odluka. Kada su javne ličnosti u pitanju, inspirativni su nam bili premijer Ivica Dačić i vicepremijer Aleksandar Vučić, ali i Siniša Mihajlović, Dragan Đilas i mnogi drugi. Imamo vrlo koloritnu političku i javnu scenu i inspiracija je, kada su oni u pitanju, neiscrpna.

Da li su političari reagovali na to što vi radite u Njuzu, je li vas iko kontaktirao, komentarisao, nedajbože prijetio vam...?

Političari nisu, čak za neke znamo da vole da pročitaju tekstove u kojima su oni akteri. Jedine takve reakcije koje smo imali došle su od javnih ličnosti poput Ivane Jordan ili Marine Perazić, ali su verovatno i one shvatile da je bezveze demantovati izmišljene vesti.

Ove godine obilježava se 150 godina od rođenja Branislava Nušića, njegove drame aktuelnije su nego ikada...

I Nušić i Radoje Domanović imali su “nerv” za naše ćudi i mentalitet, lepo su ga oslikali i to su i dan danas klasici koji su vrlo aktuelni. Reč je o vrlo vrednim delima, ali je naša tragedija to što ta dela savršeno pokazuju koliko se mi suštinski nismo mnogo promenili u poslednjih stotinak godina. I to je glavna pouka njihovih dela.

Tim emisije "24 minuta"

Vi ste dio kreativnog tima emisije "24 minuta" sa Zoranom Kesićem, zasigurno jedna od najboljih emisija svoje vrste u regiji, ako ne i jedina, konceptom veoma bliska sa emisijama Džona Stjuarta. Na koji način birate teme, jer čini se da ste jako inspirativne, a da je energija čitave ekipe jako dobra?

Džon Stjuart i Stiven Kolbert su bili direktni uzori za emisiju “24 minuta”, ali smo se trudili da je u potpunosti prilagodimo “domaćem terenu” i temama specifičnim za naše podneblje. Teme se praktično same nameću, s obzirom da se stalno nešto dešava, a biramo kako teme koje se nameću svojom aktuelnošću, tako i one za koje mislimo da nisu prvukle dovoljnu pažnju javnosti i da veći broj ljudi treba da sazna za njih. Dobar primer za to je tema o lokalnim izborima na Voždovcu koji smo obradili u 7. epizodi. Tu smo se fokusirali na manje učesnike, partije i pokrete među kojima je bilo i onih za koje ljudi uopšte nisu čuli, a koji su izuzetno zabavni. Što se ekipe tiče, energija je odlična i ma koliko neki trenuci tokom stvaralačkog procesa bili teški, kada završimo snimanje epizode, to je nezamenljiv osećaj.

Kakve su reakcije javnosti, u kom pravcu će emisija ići dalje, šta u tom smislu očekuješ od 2014. godine?

Reakcije javnosti su vrlo dobre uprkos tome što ne štedimo nikoga i ponekad vrlo oštro pristupimo temi, a ne bežimo ni od kontroverznih sagovornika. U 2014. očekujemo da će emisija još više napredovati, velike stvari planiramo već za početak druge sezone i ako sve bude realizovano, bićemo više nego zadovoljni.

Hoće li baš kao i Dobrica Ćosić prošle godine, ove godine tandem Dačić-Tači dobiti Nobelovu nagradu, kako se spekuliše?

Svo se iskreno nadamo da će Dačić i Tači dobiti Nobela, mada mislimo da se sada u trku ozbiljno uključuje i ministar Milan Bačević, koji bi mogao da konkuriše za Nobela u oblasti ekonomije. Svakako se nadamo da će 2014. biti bolja od 2013. godine, ali strahujemo jer su to isto najavili i političari, a svi znamo šta se desi kada oni najave boljitak.

Razgovarao Elvir Padalović