DOBOJ: Zeleno zlato iz Malog Prnjavora (FOTO)

Bajka o kojoj govorim nalazi se nedaleko od Doboja, na Krnjinu, u selu Mali Prnjavor. Čarobnjak iz ove, za današnje stanje nestvarne priče, zove se Jugoslav Starčević, i sa poslom uzgajanja povrća krenuo je prije desetak godina. Učio je, radio, širio površine pod plastenicima, i stigao do okrugle brojke od trideset montažnih objekata zasađenih povrtarskim kulturama. Uz papriku, paradajz, zelenu salatu, kod Juge se nađe i spanaća i karfiola, i brokolija i patlidžana, a ove godine je zasadio sedam plastenika jagode. Nažalost, iako biljke cvjetaju i daju izvanredne plodove, u poslu je mnogo trnja.

- Ove godine sam broj plastenika morao smanjiti na 26. Nevrijeme mi je nanijelo mnogo štete, prošlo ljeto ona je dostigla 20.000 KM, ali u ovom poslu nema obeštećenja ni pomoći. Plastenici ne spadaju u čvrste objekte pa ih ne mogu osigurati, a država ni na koji način nije zaštitila poljoiprivrednike - priča Jugo, ali dodaje da je to samo jedan segment u ovoj priči.

Obilazeći bogate i njegovane zasade, Jugoslav mi je ispričao da je prošle godine, uz sav posao koji uglavnom traje od jutra do mraka, uspio da diplomira. Diplomski rad je odbranio u Brčkom, iako je studirao u Banjaluci, jer je samo tamo mogao da dobije zvanje diplomiranog inžinjera za zaštitu bilja. Išao je ciljano, jer mu je to omogućilo da dobije licencu s kojom svoje proizvode može da izvozi u EU. Ove godine, Jugo je iz vlastitog džepa platio 372 evra za kontrole koje su pokazale da je njegovo povrće zadovoljilo najviše standarde EU, pa su se njegove paprike i paradajz našli na tržištu Hrvatske.

- Iako sam prošao sve stroge kontrole i potvrdio visok kvalitet proizvoda, nisam naišao ni na kakvu pomoć u svojoj zemlji. Umjesto da podrže mene i nekih desetak povrtara u RS za koje znam, koji zaista proizvode kvalitet, milion je prepreka i problema na koje smo naišli. Po svoj prilici, nekome je više stalo da za sitan profit dozvoli uvoz svega i svačega, nego da omogući domaću proizvodnju i izvoz. A mogli bismo, brat bratu, da hranimo cijeli Balkan!

Jugoslav Starčević zna o čemu govori. Prošle godine je bio član komisije za poljoprivredu koju je formirala EU, i jedan od predloga proizvođača je bio da se u svim našim regionalnim centrima naprave fitosanitarne stanice, za kontrolu voća i povrća koje se plasira na tržište. Na pitanje šta se desilo s tom inicijativom, sliježe ramenima. Ni onima koji šalju voće i povrće iz Italije, Španije ili Turske nije u interesu da se sazna da ova roba u BiH stiže bez ikakve kontrole, na časnu riječ. A Stačević nam uz osmijeh tvrdi da su limun i narandže na našim tezgama vrlo sumnjivog kvaliteta, i da kod nas ne postoji sistem kontrole zagađenosti ove robe, prepune pesticida i hemije.

- Predlagali smo da se naprave takozvane stanice za blic kontrolu u našim većim gradovima, gdje bi se u kratkom roku provjerilo prisustvo nedozvoljenih sredstava. Ali, svima je izgleda lakše da zažmure na postojanje jedne Arizone, pijace na kojoj se kupuje i preprodaje povrtarska roba bez ikakve kontrole, i vrlo često opasne za ljudsku ishranu. A ljudi, koji nemaju pojma šta jedu, zbog finansijske situacije biraju jeftino, ne razmišljajući o posledicama - priča mi Jugo, dok sa osmijehom otkida papriku u plasteniku i grize je, dokazujući mi da uzgaja zdravu i prirodnu hranu. Uostalom, ovo jedu i njegovi sinovi od šest, i tri i po godine...

Jugo nije nezadovoljan, ali mu elan i optimizam polako opadaju. Nije nimalo lako saznanje da kajmak s njegovog truda obiraju nakupci. Jer, umjesto da istinska zarada ide u džepove proizvođača, omogućavajući mu investiranje i proširenje rada, novac odlazi spretnim prodavcima.

- Vidio sam svoj paradajz, koji prodajem po cijeni od 1,30 KM, u prodavnicama sa cijenom od 4 KM. Desilo mi se, čak, da sam vidio svoju papriku u prodavnici sa etiketom španskog i italijanskog proizvođača. Valjda prodavac ide na mentalitet našeg čovjeka, kojem je sve što je strano bolje od domaćeg...

Za sada, Starčević ne odustaje. Nada se da bi podsticaj, koji je do sada iznosio mizernih 3 feninga po kilogramu povrća, sledeće godine mogao dostići realnih 10 feninga. Uostalom, on ovaj posao istinski voli, i da nije tako, davno bi digao ruke. Ovako, sa svojih dvadeset šest plastenika, vlastitim bunarom za navodnjavanaje, odabranim sortama povrća, tvrdoglavo ide naprijed. Korak po korak, u nadi da će doći bolji dani. Eto, ove jeseni je u sedam plastenika zasadio jagode, voćku ozloglašenu po količini hemijskih sredstava utrošenoj tokom uzgoja. Jugo će po svome, pa kako bude, a prve jagode čeka polovinom aprila. Do tada, rastu zelena salata, mladi luk, a već početkom sledeće godine priprema se rasada povrtarskih kultura...{gallery}dobojNEWS/ekonomija/privreda/poljoprivreda/zeleno-zlato-mali-prnjavor:::0:0{/gallery}