Vladika Grigorije: Treba da gradimo vrtiće i škole, a ne crkve

Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska preporučila je onima koji žele da ulažu u izgradnju novih hramova da taj novac preusmere na vrtiće, škole, bolnice i humanitarne organizacije.
 
Na kakve reakcije je naišla ova nesvakidašnja preporuka?

- Naišla je na vrlo zanimljive reakcije. Duboko sam uveren da je ta preporuka dobra i korisna, budući da smo napravili dovoljno hramova, bar u Hercegovini. Imamo nekoliko humanitarnih organizacija u koje ljudi rado ulažu, Fondaciju „Sveti Vukašin“ i Narodnu kuhinju u Trebinju, koja radi već sedam godina. Tu je i Humanitarno društvo „Dobrotvor“ u Mostaru, a imamo dobru saradnju i sa Domom penzionera u Trebinju. Bilo bi veoma dragoceno da voljom i upornošću, uz potporu i sadejstvo dobrih ljudi, pomognemo bolnice i škole. Nemam ništa protiv gradnje crkava i hramova, kako bi to, uostalom, bilo moguće. Samo mislim da imamo dosta crkava i hramova, a čemu crkve i hramovi ako u njima neće biti ljudi?

Živimo u vremenu otuđenosti. Koliko smo se otuđili od Boga i crkve?

- Kad god se pomene međusobna otuđenost, za mene kao episkopa i hrišćanskog teologa, to je uvek objava o našoj otuđenosti od Boga. Koliko se međusobno otuđimo jedni od drugih, toliko smo otuđeni i od Boga. Treba znati da je Bog poslao sina svoga Isusa Hrista, koji je takođe Bog, u ovaj svet i da je Sin Božji voljom Oca i sadejstvom Duha Svetoga postao čovek i od tada u svojoj ličnosti nosi dve prirode, božansku u čovečansku. Od tog događaja ovaploćenja, od događaja Božića, ljudi su mnogo manje otuđeni jedni od drugih, naročito od Boga. U poziciji su koju do tada nisu imali da svoj pogled upiru ne samo naviše, ne samo gore nego i napred, jer je u Bogu čovek i u čoveku Bog. Sve je to zahvaljujući neizrecivoj ljubavi Božijoj, neopisivoj žrtvi Hristovoj i neprestanim dejstvom i dodirom Duha Svetoga. Događaj Hristovog rođenja, davno opisan kao jedino novo pod suncem, otkrio nam je tajnu zajednice i ljubavi. Otkrio nam je da je put oboženja nezaobilazno put koji prolazimo zajedno sa bližnjim.

Kako danas omasoviti crkvu i privući u bogomolje mlade ljude pred kojima su različiti izazovi i poroci?

- Mladi ljudi su najprijemčiviji za crkvu. Oni su otvoreno opredeljeni za život i ljubav. Treba ih, jednostavno, voleti, a to znači nikad i nipošto ne ukidati njihovu slobodu. Ništa im ne nametati, niti oduzimati što je dobro, nego pokušati njihovu otvorenost za ljubav i život napojiti ljubavlju i životom. To, u našem slučaju, znači Hristovom. One koji hoće da idu za Hristom, da idu u crkvu, treba gledati Hristovim očima punim mira i dobrote, a one koji iz bilo kojeg razloga ne idu u crkvu treba grliti blagim Hristovim zagrljajem.

Kakav je u BiH odnos SPC i države?

- U BiH je sve kompleksno. Ali, za divno čudo, odnos države i crkve je jednostavan. Jednostavan je zahvaljujući, pre svega, tome što se svi nekako drže načela Bogu - Božije, caru - carevo. Sve dok je tako, taj odnos će biti dobar.

Čemu crkve i hramovi ako u njima neće biti ljudi?Koliko su verski poglavari zagazili u politiku? Da li političari, ponekad, zaboravljaju Sveto pismo?

- Ne primećujem da je neko od naših verskih poglavara zagazio u politiku, jedino ako se, možda, moj respekt prema predsedniku RS, kao prema instituciji i ličnosti, pogrešno ne tumači kao zalaženje u politiku. Ali, čini mi se da takav respekt imaju i svi verski poglavari SPC u BiH. Političarima zameram samo jednu stvar, nije bezazlena. Reč je o partijaškoj ostrašćenosti. Oni žele da i mi ne volimo svakog onoga koga oni ne vole, a zaboravljaju da Sveto pismo nalaže da volimo i one koji nas ne vole. Neretko misle da ukoliko neko uvažava jednog političara, po automatizmu ne poštuje drugoga. To je najveća predrasuda na političkoj sceni kod nas.