DOBOJ: Nihada vratila veru u ljude

Pomogla sam i opet bih. Oduvek sam htela da učinim ljude srećnim.

Skromna i ponosna, ovim rečima nas dočekuje Nihada Kahrimanović (37). U posetu ovoj nesebičnoj mladoj ženi krenuli smo podstaknuti obraćanjem našem listu Milutina Vulina (79), koji je u majskim poplavama u Doboju zvanično proglašen nestalim, a zapravo je spas od vodene bujice sa Stojanom Bližnjakovićem (57) pronašao upravo pod Nihadinim krovom.

Namera nam je bila da je upitamo što je motivisalo za tako humani čin, a „vodič“ nam je bio upravo Vulin, čije ime je među nestalim osobama prvog dana vodenog talasa u centralnom dnevniku RTRS pročitao direktor policije MUP RS Gojko Vasić, što je dovelo u očaj njegovu porodicu.

ZAHVALNOST Dok su boravili na sigurnom, Vulin nije ni znao da su njegova braća u Banjaluci prijavila njegov nestanak, jer im se nije javljao na pozive, a da ga nema obavestili su ih i njegove komšije u zgradi „Boračka“ gde je stanovao. Tek treći dan od poplave, kada se voda povukla, oni koji su brinuli za njega su odahnuli, kao i porodica Stojana Bližnjakovića, koji je ratni vojni invalid i izbeglica iz Kaknja. Obojica nam uglas Nihadu Kahrimanović predlažu da je kandidujemo za našu tradicionalnu akciju „Najplemenitiji podvig godine“.Kad smo stigli brzo se ispostavilo da su sve Milutinove priče o Nihadinoj gostoprimljivosti bile tačne. Vrata nam je otvorila ljubazna mlada žena, koja poslednjih osam godina radi kao diplomirani pravnik u Odeljenju komunalne policije Gradske uprave. A evo kako se sve to 15. maja dogodilo:

- Gledala sam kroz prozor kako voda raste i kada su na moja vrata zakucali Milutin i Stojan, koje do tada nisam poznavala, nisam ni trena razmišljala i pozvala sam ih da uđu.Nisam se ni uplašila to što nepoznate ljude primam u stan, ne samo zbog toga što sam bila svesna da je zgrada puna stanara, koji su takođe bili zarobljenici vode, već jednostavno strah ne podnosim.

Nihada priča kako je kao petnaestogodišnjakinja prošla svu surovost rata, odlazak poslednjim autobusom iz Doboja kod tetke u Novi Sad, vraćanje sa mađarske granice u pokušaju da ode u Nemačku.

- Sve muke tokom rata izgleda su me kasnije odredile da budem emotivna i osetljiva na ljudsku patnju - iskrena je Nihada.

Dolasku Milutina i Stojana u njen iznajmljeni stan prethodilo je njihovo lutanje od vrata do vrata u zgradi do koje su doplivali. Jer, u trenutku kad je bujica krenula da nadolzai tog jutra 15. maja u naselju „Pijeskovi“ njih dvojica su se zatekla u poslovnom prostoru Milutinove kćerke koja živi u Novom Sadu. Pobegli su na prvi sprat zgrade u kojoj se taj poslovni prostor nalazi i primila ih je jedna porodica, koja ih je kasnije tokom dana zamolila da utočište pronađu na višim spratovima, jer su i oni bili prinuđeni da zbog porasta vodenog talasa idu dalje.

Njih dvojica su promrzli i mokri bezuspešno pokušali da pronađu privremeni boravak u tri stana, ali su odbijani iz raznih razloga, sve dok im vrata nije otvorila ova humana žena.

- Stavila sam se u poziciju tih ljudi i uradila bih to opet kada bi se ta situacija ponovila - priča nam ova samohrana majka, dodavši da bi volela da i njen sin Dino (13) bude takav.

Otkriva nam i da bi volela da se ljudi vrate sami sebi, da je više pozitivnih primera, ljudskosti uopšte. Skromno, ubeđuje nas da je od rane mladosti želela da pomaže drugima, da usreći druge.

- Kao devojčica sam maštala da ću završiti neku lepu školu, imati svoj prevodilački biro, ali je rat mnogo toga omeo. I pored svega što smo moja porodica i ja prošli tokom tog teškog ratnog perioda, nije me učinio ni surovom ni lošom i drago mi je što sam doprinela barem jednom pozitivnom životnom pričom - kaže nam, na kraju, ova plemenita žena.