DOBOJ: Portret Marka Maksimovića

Marko, čestitamo ti na postignutim rezultatima! Kakve si utiske poneo iz Šida i šta ti se najviše dopalo, osim osvojenog pehara, na „Kupu nada 2016“?

Pored pehara, najviše u Šidu mi se dopalo druženje sa mojim vršnjacima, što smo osim mečeva, stalno se družili, a to je ono što ja pored tenisa najviše volim. Naravno, veoma mi se dopao i zabavni program na otvaranju turnira, i kompletna slika na terenu kada mi svi učesnici igramo sa klovnom…

Kada si počeo da treniraš tenis i ko je bio tvoj teniski uzor?

Počeo sam da treniram sa 5 godina, a moj teniski uzor, kao i većini mojih vršnjaka, je bio i ostao Nole. Ali i veliki uticaj da počnem da igram tenis na mene je imao moj stariji brat Filip, koji je počeo trenirati tenis prije mene, i gledajući njega, i ja sam poželio da i ja to isto radim.

Da li možeš da nam predstaviš svoj teniski klub TK Doboj, trenera i klupske drugare?

Moj teniski klub Doboj je zaista moja druga kuća (često mi kažu da će mi staviti krevet na terene, pa da tamo i spavam). Moj klub ima 9 terena, i ne samo meni, već i svoj drugoj djeci koja treniraju, omogućava svakodnevno korištenje terena i treniranje. Veliku zahvalnost što nama djeci koja treniramo u TK Doboj uvijek izlaze u susret i omogućavaju nam da svakodnevno treniramo, ali i što se družimo na terenima, dugujemo trenerima: Draganu, Denisu, Džigiju, Veli, Darki, ali i onima koji rade u klubu (našim čikama: Vladi, Radenku i Budi). Naravno i uprava kluba se bori da nam omogući najbolji rad.

Moj trener se zove Denis Spahić, i zaista me je naučio skoro svemu što znam iz tenisa. Svaki moj uspjeh je i njegov uspjeh, ali i uspjeh moga kluba. Iako mi je trener, ja ga smatram i za svoga prijatelja. On mi uvijek dâ pravi savjet, jer me najbolje poznaje. Uvijek ima vremena za svakoga. Ovim putem mu poručujem:

„Treneru hvala ti što si mi pomogao da ostvarim sve dosadašnje rezultate… Najbolji si… (a i najjači… ha ha ha)!“

A što se tiče mojih klupskih drugara, njih baš imam dosta: Smiljke, Lazar, Đole, Ivan, Čiza, Igor, Nemanja, Andrej, Nikša, Ivan, Stolica, Mihajlo, Amir, Vedran, Šuki, Teodora (moja sestra), Ivana, Sofia, Ana, Natali, Sarah, Sara, Lena, Isidora. I malo stariji drugari: Luka, Moris, Renata, Dimitrije, Žana, Nedžma, Dino, Liza…

Vidite da nama u TK Doboj nikada nije dosadno…

Da ne zaboravim, veliku zahvalnost za moje zdravlje dugujem doktorici Ljubici, i doktorici Ingi, iz Doboja, koje su mi dosta pomogle u mom teniskom uzrastanju.

Na međunarodnom turniru u Šidu bilo je mnogo dece, posebno dečaka, iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske… Možeš li da uporediš kvalitet takmičarskog tenisa u zemljama u okruženju? Gde je najjača konkurencija?

Mislim da su teniseri iz Hrvatske jaki, ali imam utisak da teniseri iz Srbije igraju opasno dobar tenis. Vjerovatno što je konkurencija u Srbiji veoma jaka. Prednost dajem teniserima iz Srbije.

Ko je tvoj teniski uzor i sa kojim poznatim teniserom bi voleo da „ukrstiš“ reket?

Već se zna, Novak Đoković. Sa njim bih volio odigrati barem jedan gem, ali bih volio i na drugoj strani terena da vidim i Miloša Raonića.

Šta je tvoj najjači adut u igri?

Forhend, ali i definitivno dropšot. I u većini slučajeva imam mirnu i čistu glavu…

Da li imaš neku posebnu pripremu pred turnir?

Prije mečeva volim da popričam sa svojim trenerom, a ako on nije sa mnom, onda sa svojim tatom. Razgovor je vezan za moje protivnike (ako ih poznajem). U zadnje vrijeme pričamo i o taktici, ali i o tome kako da koristim svoje prednosti.

Ima li nekog finala za koje možeš da kažeš da ti je bilo najteže da odigraš, a da ti je pobeda bila najdraža?

Dva finala bih izdvojio. Kada sam prošle godine igrao finale Prvenstva RS-a do 10 godina u Prijedoru, sa mojim dobrim drugom Nemanjom Popovićem, iz Banja Luke, na pola meča mi je pukao reket, a nisam imao drugi. U stvari, od velike radosti, tek sutradan sam vidio da je reket pukao. Protivnik je bio veoma jak, ali uspio sam da pobijedim. A drugo finale je bilo takođe prošle, 2015. godine, na turniru u Derventi. Igrao sam protiv Andrije Ružičića iz Banja Luke (opet dobrog drugara) i vodio me je u super taj-brejku 6-1, a igralo se do 7. Uspio sam da preokrenem rezultat i da dobijem tajbrejk i meč sa 8-6.

Gde vidiš sebe za desetak godina?

Definitivno u tenisu. Da li u svjetskom vrhu, ili tu negdje blizu, zavisi od mnogo čega. Vjerujem da samo radom i treningom, i uz pomoć svoga trenera Denisa, mogu da dostignem sve te ciljeve. Mada ja već živim san, a to je tenis.

Da li si spreman za početak školske godine?

Mislim da jesam. Još neke sitnice, i torba će biti prepuna.

I za kraj: kao pobednik „Kupa nada 2016“ dobio si specijalnu nagradu – sedmodnevni besplatni boravak u Teniskoj akademiji Milaš u Novoj Pazovi. Šta očekuješ od boravka u Akademiji Milaš?

Ovom prilikom bih želio da se zahvalim gospodinu Tomi Đokiću, za sav trud oko organizacije turnira u Šidu, ali i nagradama i poklonima za svu djecu.

Takođe svojim roditeljima, bratu, sestri, bakama i djedovima i svima onima koji mi pomažu.

A od boravka na Teniskoj akademiji Milaš očekujem sve najbolje: jake treninge, usavršavanje moga teniskog znanja, druženje sa mojim vršnjacima, jake sparing-mečeve. Naravno, i da se pokažem u što boljem svijetlu, kako bih opravdao nagradu.

Pozdrav od Marka za sve čitaoce sajta Mali igrači.