IVAJOP: „...sve više napredujem.“
- Autor IvaJop Dobojski Info
- 2 Komentara
„Ti psi, koji svi liče jedan na drugog i od kojih ni jedan nema preterano jasnu boju, koji su klupka sivkaste, boje peska, bež boje ili neke pomešane boje i koji u gradu još uvek šetaju sa istim osećanjem slobode i vlasti, podsećaju da se na skrivenim obodima Istanbula kao plutajuće mine tamo-ovamo šeta osećanje uzaludnosti, nehaja i samilosti, više nego moć države i vlasti, uprkos svim naporima evropeizacije i modernizacije, vojnim udarima, državi, školskoj disciplini i shvatanjima i tezama o evropskom gradu.“
Orhan Pamuk, Istanbul
Juče sam otišla u školu pred dijete.
„Mama, ti ne znaš šta se danas desilo?“
Ne. Šta?
„Onaj veliki pas što je ogrebao N. neki dan, napao je danas dječaka i čiku oborio na zemlju. Ja sam potrčala i pala, užas! Htjeli smo ući u školu, ali nas nisu pustili, kažu, nije još zvonilo. Ja još drhtim...“
Slušam, ključam.
Par drugara upadicama potvrđuju i dopunjavaju priču.
„Mama, ja neću sutra u školu!“
Nećeš. Znam. Subota je.
„Neću ni u ponedjeljak.“- kaže okrećući se uplašeno dok idemo.
Svako ko bilo kako drugačije, osim ozbiljno, pokuša shvatiti ovo dijete i njegov strah, gori je od svake životinje.
Da, nisam se mislila posvećivati novonastaloj-od-komentara temi pasa lutalica¸iako su komentari bili vrlo inspirativni za napisati repliku, i to u dužoj formi.
Psi uopšte nisu ni bili suština prethodnog teksta. Nažalost, sada jesu.
Nemam ništa protiv pasa, ni životinja uopšte. To je jasno svim normalnim ljudima koji su pročitali “Svakoga dana u svakom pogledu…”
Protiv napadanja nedužnih, djece (i odraslih) od bilo koga ili čega, imam protiv. To mi nije normalno. Vama jeste?
Sada se pitam - Šta da je to bilo moje dijete? A TVOJE?
Srodni članci
2 Komentara
-
Potpuno se slažem. Pasa lutalica je na sve strane, a niko ne radi ništa. Mislio sam da je kod nas "mrtva glava" granica kada se udara od dno pa se nešto počne mijenjati. Ali očito da - nije. Čovjek je u gradu smrtno stradao prije par godina uslijed napada pasa lutalica iz divljeg azila (smještenog u gradu - oko 500 m vazdušne linije od zgrade opštine!), pa nikom - ništa.
Pretpostavljam da je u pitanju upravo ovo gore navedeno.
Samo što nema ni teoretske šanse da se to desi "njihovom" djetetu, jer su ona već odavno punoljetna i gradom voze svoje nove terenske automobile.
Na taj način nam nas upućuju da i svi mi ostali slijedimo njihov primjer (kupimo sebi terence), zbog višestrukih koristi:
1. Nema više napada pasa jer se vozilom možete dovesti na stepenište ulaza u zgradu koju želite (npr. prije par godina mladić krenuo u zgradu opštine, zaustavio ga portir, a načelnik to kasnije u medijima okarakterisao kao nestašluk);
2. Nema problema sa parkiranjem (jer možete kao i oni nesmetano da parkirate po trotoarima i zelenim površinama);
3. Nema problema sa udarnim rupama u asvaltu (bile one "nasute" šljunkom ili ne);
4. Zimi nema problema sa snijegom (obzirom da se čisti svega par najvećih ulica, na ovaj način ćete možda i moći da od zgrade dođete od glavne ulice. Jer niko ne želi da lopata i čisti ulice od snijega kad se za to plaća DIRG).Naravno, ovo važi samo ako za ove svrhe već nemate traktor;
5. Kad padne jača kiša pa se kraj "Rioproma" i sličnih mjesta formira rijeka kišnice duboka 30 cm (zbog "zaštopane" kanalizacione mreže koju u cijelom gradu niko nije čistio od poplave) moći ćete da se "provezete" kroz nju kao da se ništa ne dešava.
I tome slično....
Možda bi ovu "pojavu" trebalo istaknuti kroz aktivnosti gradske turističke organizacije, pa da se na taj način poveća broj posjeta ljubitelja pasa mješanaca. Bog nam je svjedok da se ovakve zbirke kakve postoje u Doboju u svim dijelovima grada ne viđaju često u urbanim sredinama. -
Oni koji se pretjerano bave malim stvarima često postaju nesposobni za velike
