Triedarno biće Artemija Kruza

Umeo je iskreno da se zaljubi u devojku Reginu, da otvoreno govori o svojim manama ili podrobno razmišlja o eventualnim krivicama. Već sama činjenica da roman podrazumeva junakov tok svesti (čime se prisnije oseća i razumeva njegov unutrašnji svet), kao i njegove časove na samrtnoj postelji ispunjene neprekidnim, bezobzirnim zapitkivanjem njegove žene i kćeri o nasledstvu, dodatno podstiče čitalačku empatiju i naklonost ka ovom naizgled odbojnom književnom liku. Kruzovo izrazito ambivalentno biće zapravo je poprište delovanja suprotstavljenih sila: nežnosti i grubosti, hrabrosti i kukavičluka, snage i slabosti, života i smrti. Obuhvatajući obe polarnosti junak istovremeno obuhvata i onu prelaznu zonu „između svetlosti i senke: onu oblast u kojoj možemo da potražimo oproštaj (kurz. V. M.)“.

Kompleksnost psihičkog sveta svog junaka Fuentes dočarava pomoću specifičnog načina pripovedanja koji u potpunosti odustaje od hronološkog principa, te se romaneskno pripovedanje neprestano skokovito kreće po veoma razuđenoj vremenskoj skali, od raznih tačaka u prošlosti pa sve do junakove sadašnjosti. Najpre, upotrebljavajući naraciju u trećem licu, posredstvom perfekta, pisac kazuje o Kruzovom poreklu i dečaštvu, učešću u revoluciji, ljubavnoj vezi sa Reginom, upoznavanju sa Gonsalom Bernalom, njihovom zajedničkom zatočeništu u zatvoru Perales, a potom streljanju Bernala i Kruzovom bekstvu; opisuje se Kruzov dolazak u dom Gonsalovog oca don Gamalijela Bernala, preuzimanje njegovog imanja i sprovođenje agrarne reforme, ženidba don Gamalijelovom ćerkom Katalinom i njihov nesretan brak, afera sa lepom Laurom, pogibija Kruzovog sina Lorensa u Španskom građanskom ratu i, najzad, junakova starost i njegove pozne ljubavi.

Međutim, za sagledavanje Kruzovog složenog unutrašnjeg života dragocenija su druga dva modela pripovedanja: kazivanje u prvom licu, s jedne strane, koje, podrazumevajući junakov disperzivan i asocijativan tok svesti predočen u prezentu, u trenucima umiranja, svedoči o Fuentesovom blistavom daru za psihološke nijanse. S druge strane, roman obuhvata u književnosti ne tako uobičajeno kazivanje u drugom licu zahvaljujući kojem se, posredstvom futura kao glagolskog oblika, rekonstruišu prošli događaji („Puno ćeš raditi juče ujutru.“). Upravo ovaj pripovedni model uvodi motiv dvojnika u roman, odnosno, Kruzovog blizanca koji komentariše život, ali i trenutno stanje svoje druge, umiruće polovine figurirajući u navratima kao njegov savetnik, njegova savest – budući da opominje na grehove, srebroljublje i opsenarstvo, – ali i kao imaginarna instanca koja naknadno koriguje njegov život predočavajući drugačiji tok događaja, onaj koji je potencijalno mogao da se dogodi (upravo citat iz Stendala na početku romana upućuje na to šta je sve pojedinac u svom životnom veku mogao drugačije da učini, a nije).

Pored izvanrednog oblikovanja karaktera glavnog junaka, zanimljivog načina pripovedanja (koje obuhvata i pojedine filmske tehnike: paralelna montaža, dubinska oštrina ili flešbek), ali i problematizovanja suštine revolucije i dočaravanja prošlog i savremenog života Meksika, Smrt Artemija Kruza je delo u kojem, kako i sam naslov poručuje, kao podjednako relevantan aspekt funkcioniše i tema smrti. Kruzov odnos prema prekidu njegovog ovozemaljskog postojanja natopljen je gorkim humorom, sarkazmom i autoironijom – on uživa da suprugu i ćerku dovodi do krajnjih granica očajanja time što ih, u njihovom traganju za mestom na kojem je skriven testament, neprekidno navodi na pogrešan put: „Rugam se samom sebi, izrugujem se vama... ismevam sopstveni život... nije li to moja privilegija? Zar ovo nije poslednji čas i prilika da to učinim?“ Ovakav ležeran, šaljiv, donekle nezainteresovan pristup za okolni svet u samrtnom času, kao i konstantno kontempliranje o smrti, jasno osećanje njenog prisustva i navikavanje na nju, ne samo da su junaka pripremili za dolazak sudnjeg trena, nego su mu i obezbedili stanje odsustva ikakve brige o elementima svakodnevnog sveta.

Upravo o tome svedoči Montenjeva teza, ispisana u vidu još jednog mota na početku romana, da razmišljanje o smrti u časovima njene neposredne obznane predstavlja predvorje slobode. Najzad, Kruz jasno zapaža da ova neopoziva smrt neće biti njegovo prvo umiranje, da je tokom svog trajanja beležio niz beživotnih dana, hiljadu malih smrti, izdahnuća osoba, raznih osećanja i prilika; time on, zapravo, ostvaruje recidiv načela memento mori, stava o čoveku koji treba da uči da živi sa mišlju o prolaznosti. Tu efemernost čovekove egzistencije Kruz naročito oseća na proslavi povodom dana Svetog Silvestera kada mu se ples lepih, namirisanih ljudskih figura pričinjava kao danse macabre, crna uskovitlana povorka koju neumitno slama hod vremena. U tim svojim finalnim časovima, u „noći sklopljenih očiju“ kada se „otvaraju zvezde“, a hor priziva De profundis clamavi, jedino i najvažnije što junaku ostaje, pored sećanja na detinjstvo i umrlog sina, jeste osećaj izjednačavanja prošlog, sadašnjeg i budućeg – ujedno sva tri i u naratološkoj ravni prisutna vremena – odnosno, osećaj konačnog stapanja svih delova njegovog bića: njega, Kruza datog u različitim etapama svoje prošlosti, tebe, Kruzovog dvojnika, i mene, Kruza koji umire.

Karlos Fuentes, Smrt Artemija Kruza, prevela Sandra Nešović, Dereta,Beograd, 2015