DIMITRIJE VOJNOV: O gostima u prozi

Stiven Fraj je britanski glumac, scenarista, reditelj, tehnoman, javni radnik i televizijski autor za kog smatram da se zapravo možda i najzanimljivije izrazio u svojim sporednim delatnostima – filmskoj režiji i prozi. Njegova ekranizacija romana Ivlina Voa spada među najbolje savremene filmove smeštene u tridesete, a četiri romana koja je objavio po mnogo čemu nadilaze rukopise autora koji su se isključivo opredelili za prozu.

Lažljivac

Kada sam pročitao Frajev debitantski roman Lažljivac, iskreno me je iznenadila prozna veština koja koristi njegova široka interesovanja i prepoznatljiv smisao za humor. Ovaj roman iz 1991. godine morao je biti shvaćen kao najava velikog literarnog dara. Reč je o pikarskom romanu sa jakim postmodernim slojevima u pogledu izraza, iako se na kraju, kada se sklope svi elementi ovog strukturalno složenog dela ipak radi o moderni. Glavni junak je lažov koji pravi razne nestašluke i biva prepoznat od starije generacije naizgled uštogljenih i profesorski ekscentričnih predavača, na elitnim školama koje pohađa, kao idealan materijal za njihovu špijunsku igru.

Fraj je uspešan na svakom nivou, izvrsno vlada i jezikom, i strukturom, a pored humora koji bi se od njega očekivao, uspeva da proizvede i opipljivu emociju kakva je vrlo lako mogla ispariti iz ovakve priče o laži, prevari, dvostrukim životima i ciničnim ljudima. Brojni preokreti na kraju ne devalviraju čitaočevu emotivnu investiciju u junake. Stoga, Lažljivac ima sve, i pitkost, i suptilnu pretenziju. Kada na sve to dodamo da je žanrovska potka kojom se Fraj u drugom planu poigrava zapravo stil jednog od mojih omiljenih pisaca Džona Le Karea, i na osnovu tog prepoznavanja Lažljivac me je definitivno inicirao da mu potražim i ostale romane.

Nilski konj

U briljantnom drugom romanu Nilski konj Fraj prepliće razne forme, pre svih epistolarni roman, detektivsku misteriju i svoje opsesije - umetnost, stvaralaštvo, pisanu reč i bizarni humor, drzak i izuzetno uspeo. Nilski konj funkcioniše na svim nivoima na kojima se Fraj okušao. U epistolarnoj formi ne samo da pronalazi niz mogućnosti a ne ograničenja već mu ona i pomaže da razigra neke stilske staze za sebe. Glavni junak Ted Volas je jedna od Frajevih najmoćnijih kreacija, i to ne samo među onima koje je ostvario na papiru. Njegov beskrajni cinizam, spojen sa slabošću i iznenađujućim talasima vrline čini ga izvanrednim junakom o kome bih vrlo rado ponovo čitao. Iako nemam puno informacija o ljudima koji bi trebalo da autorski realizuju ekranizaciju ovog romana, Rodžer Elem je definitivno odličan izbor za glavnu ulogu, a mislim da će Ted Volas moći da prenese dosta šarma i na ekran, iako je reč o literarnoj kreaciji čiji su mnogi, vrlo moćni segmenti vezani za unutrašnji život i kontemplaciju junaka, Fraj uspeva da ga na vrlo čudan način učini i krajnje aktivnim junakom.

Bez želje da kvarim ugođaj onima koji će odmah naslutiti o čemu govorim, ipak moram da naglasim kako mi se čini da je Borivoj Radaković itekako čitao ovaj roman pre nego što je napisao jednu od svojih najefektinijih priča. No, kako to kaže jedan naš uvaženi kritičar, to je robinhudovski pristup, krao je od bogate književnosti i bogatog književnika i dao skromnoj književnosti i siromašnom književniku. Frajev rukopis je dinamičan, intenzivan, ali nije zamoran i poziva čitaoca na strpljivo i koncentrisano čitanje. Ovo je ispoliran i pitak mejnstrim koji ne krije svoju oštricu, ali sasvim sam siguran da sve ono što je u njemu provokativno ili možda čak i opsceno može da opravda čak i kod sramežljivih čitalaca. Štošta u ovoj knjizi može delovati usiljeno ili vulgarno kada se izvuče iz konteksta ali pročitano u celini ima adekvatnu funkciju što je svakako jedan od ključnih dometa ovog romana.

Fraj u svojim romanima pre svega donosi veliki povratak stila, kako na nivou rečenica tako i na nivou strukture a u pogledu odnosa prema reči, pokazuje koliko se može razigrati čak i tako bazična građa romana. Sve u svemu, Nilski konj je izuzetan roman za koji je šteta što ga nismo ispratili u vreme izlaska u Velikoj Britaniji već ga susrećemo sada kada su preko naših polica protutnjali i neki od plagijata.

Stvaranje istorije

Stvaranje istorije, roman Stivena Fraja iz 1996. godine ne spada u alternativnu istoriju iz prostog razloga što kreće iz našeg doba (mada danas je to već prilična prošlost) i govori o promeni istorijskih okolnosti usled korišćenja novootkrivene mogućnosti da se interveniše u prošlosti i time promeni tok istorije. Međutim, ovaj SF triler o putovanju kroz vreme vrlo detaljno prikazuje to novo vreme stvoreno intervencijom u prošlosti, pa bih ga po čitalačkom ugođaju svakako mogao uklopiti u alternativnu istoriju. Stvaranje istorije je ipak njegov verovatno najmaštovitiji, a u pogledu postavke zapleta i daleko najsloženiji roman. U stilskom pogledu, izražava se pitko, duhovito, rečito, sasvim u tradiciji već pomenutog Ivlina Voa ali se ne usteže da se lati i nekih jačih postmodernističkih intervencija kao što je recimo odluka da znatan deo priče izloži u formi filmskog scenarija jer junak smatra da je u tim deonicama priče više delao nego što je kontemplirao.

Jasno je da ti uplivi postmoderne odmiču ovaj roman od čistog žanrovskog izraza i guraju ga u pravcu mejnstrima, ali ja sam uveren da obe grupacije čitalaca mogu da uživaju u njemu. Fraj vešto vlada zapletom, svaki element koji uvodi vrlo efektno stavlja u funkciju, i ono što se ovoj knjizi ne može osporiti jeste vrlo inteligentan i precizan prozni sistem. Pojedinim kritičarima je smetala preciznost koja krasi njegov rukopis, ali to je veliki adut u ovakvom romanu. Naročito je zanimljivo to novo vreme koje je izniklo iz mešanja glavnog junaka u istoriju. Fraj govori o uklanjanju Hitlera iz istorijske slike i posledicama koje su očekivano gore nego da je on preživeo i došao na vlast, ali uprkos nizu duhovitih detalja nikada ne zanemaruje vrlo zrelu analizu političkih, drušvenih, kulturalnih predispozicija koje su dovele do nacizma. Naravno, ovakav pogled na stvari nije stran tradiciji dijalektičkog materijalizma koja smatra da se prošlost morala dogoditi onako kako jeste. Međutim, u prozi koja se poigrava takvim stvarima, mahom se plasiraju drugačiji pogledi.

U samoj savremenosti izmenjenoj Hitlerovom smrću postoji niz vrlo sofisticiranih opservacija o tome kako bi eventualna pobeda nacizma uticala ne samo na nacističke zemlje (ono što danas nazivamo EU) već i na njihove protivnike na raznim poljima. Primetna su piščeva interesovanja za LGBT problem kao i za tehniku i nudi neke vrlo zanimljive, a u pojedinim aspektima (iz vizure 1996. čak i viziionarske) uvide u to kako bi se ponešto u tim domenima razvijalo. Uprkos tome što kako već rekoh Stvaranje istorije ne možemo smatrati ortodoksnim primerom alternativne istorije moram priznati da je ovo do sada najbolji roman koji sam čitao na temu pobeda Sila Osovine.

Teniske loptice nebesa

Frajev četvrti roman Teniske loptice nebesa zanimljiva je aproprijacija Diminog Grofa Monte Krista smeštena u dvadesetak godina između početka osamdesetih i početka dvehiljaditih. Ukoliko analiziramo umetničku nameru ove aproprijacije – onda možemo reći da je njena ambicija dvostruka – jedna je da potvrdi univerzalnost užasa koji je zatekao Diminog junaka i večitu aktuelnost mračnih strasti i namera koja su ga dovele do udesa; druga je da kroz insistiranje na različitim epohama u kojima se sve dešava – a tu imamo tri ravni – epohu Diminog romana, epohu u kojoj je Frajev junak otet i epohu u kojoj se oslobađa i počinje da se sveti, pokaže kako se sada svet sve jače povezuje, premrežava, komunicira ali je otuđenje dovoljno veliko da su zabune, lažni identiteti i teška ogrešenja i dalje mogući.
..
Junak koji je izolovan, a ne zna zašto, to svakako teže podnosi u periodu kada su informacije dostupnije. a institucije transparentnije i taj užas Fraj vrlo živopisno uspeva da proizvede. Kao i u Lažljivcu, uprkos naslagama satire, društvene kritike i prezira prema okoštalim institucijama, roman nosi prilično snažnu emociju. S druge strane, Fraj ne može da sakrije fascinaciju eruditama i avanturistima starog kova, špijunima iz vremena kada je bilo važno stići i uteći, kada se do informacja zaista moralo doći, i u samoj suštini ove osavremenjene Dimine priče leži ta nerazblažena esencija avanture, ne sasvim lišena fizičkih konfrontacija kada smo već kod toga, iako ovo nije mačevalačka pustolovina. Frajev stil je vrlo uzbudljiv, s tim što se u pojedinim segmentima, kako u pogledu osmišljavanja priče tako i pripovedačkog razrađivanja zadovoljava time da je čitljiva polemika sa Dimom i ne ide dalje od toga. To je šteta jer je roman zasluživao da se u nekim deonicama dodatno pojača i nametne kao delo koje egzistira i bez uzora u Dimi.

Ruku na srce, Teniske loptice nebesa mogu da se čitaju i bez tog predznanja. Poznavanje Dime nije uslov, ali je svakako dobro objašnjenje zašto je u pojedinim deonicama ovaj roman tako direktan i pojednostavljen. Ono što je zanimljivo jeste da je sam Internet u međuvremenu dosta transformisan u odnosu na vreme kada je roman pisan i da paradoksalno ima manje dilema u pogledu toga kako funkcioniše Dima prenet u 21. vek u odnosu na to da li prikaz “dot com” mehura sa početka dvehiljaditih pije vodu danas kada se čita 2015. godine. U principu da, Fraj je stilizovao svog “dot com” heroja, ali on može da prođe i danas, štaviše danas ima nekoliko autentičnih vagabunda u tom svetu od Mekafija lično do Kima DotKoma i Edvarda Snoudena. Kada tome dodamo i iskustvo tajnih zatvora i Guantanama, ovaj roman danas možda ima i jači angažman nego u vreme izlaska.

Čitanje i pisanje

Sva četiri romana Stivena Fraja su sada dostupna i na srpskom, a važno je naglastiti da su prevodi vrlo skrupulozno urađeni, sa dosta fusnota i brige da se igre reči i reference u potpunosti isprate. Zanimljivo je da pisac ovakvog talenta na britanskoj sceni ostaje tumačen pre svega kao gost u književnosti, kao selebriti pisac iako kvalitet njegovog rukopisa ne ostaje neprimećen. Uz punu svest da Frajev kvalitet ne mogu da postignem, na kraju sam prelomio da ipak pokušam, i da napišem pripovetku za zbirku. Od Fraja sam naučio neke trikove, kako da iskoristim svoja interesovanja, veštinu pisanja stečenu u drugim formama, kako da se oslonim na pisce koje volim, i pre svega kako da budem drugačiji ako sam već osuđen da budem lošiji od pravih pisaca. Zbirka o kojoj je reč, Orlovi ponovo lete, izlazi ovog leta