MARGITA EKV: Mačke zažmure kad gledaju u budućnost

"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"Jovan 3.8

"Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom"
Spinoza

 Ove dve misli se nalaze između onoga od čega zavisim a ne znam šta je a zavisim celim svojim ustrojsvom između neke moje stečene istine i poštenja prema samoj sebi.

Beograd je tokom poslednje decenije dao jugoslovenskoj rok-sceni neke od najistaknutijih, najtiražnijih, najatraktivnijih i najvoljenijih grupa. Između njih "Ekatarina Velika" se izdvaja po mnogo čemu. Više od sedam godina i sa šest albuma hoda sa vetrom uz lice. Zbog eventualne popularnosti ili uspeha nije se odrekla muzike koja pre nje ovde nije svirana ni, van uskih prostora, slušana pa tako i nije imala mogućnosti da se medijski potvrdi.

Ekatarinu Veliku čine četri kreativne ličnosti: Milan Mladenović, gitara i glas, Bojan Pečar, bas-gitara, Srđan (Žika) Todorović, bubnjevi i Margita Stefanović, klavijature.

Pre "Ekatarine" margita zvana Magi nije svirala rok. Bila je pespektivni pijanista klasične muzike i talentovani arhitekta. U njenoj lomnoj pojavi krije se najinteresantnija osoba ženskog roda koju ovdasnja scena ima. Klavijaturista izuzetnih mogućnosti, aranžer ciji apsolutni sluh otvara nove prostore u muzici grupe i autor tekstova koji odražavaju jednu autentičnu duhovnost. Način na koji se ne štedi od posvećivanja muzici, obrazovanje koje izdvaja od predrasude o učenosti rokera, znanje koje joj daje sigurnost i doza fatalne mističnosti koju kao žena emituje ujedno su zbir pouzdanih sila ujedinjavanja razlictih i teško dokučivih energija koje deluju unutar "Ekatarine". Valja reći da se Magi oprobala kao saradnik na drugim zapaženim pločama, autor je muzike za pozorišne predstave "Klasni neprijatel" i "Tri sestre" Nedavno je pravila muziku za tv-dramu "Plavi plavi". Radi neke kompozicije za dogovoreni film.

Sa svojim bendom upravo je doživela nešto što niko drugi nije: podjednako oduševljeno su dočekani i voljeni u Zagrebu i Beogradu. Halu u glavnom gradu Hrvatske rasprodali su dan ranije a u Beogradu šest puta prepunili su dvoranu Doma Omladine.

U Milanu se nalazi istinkt i urlik uspeha. Kičma je Srđan. Rokenrol je u Bojanovim krajnostima. Ali tajna svega se krije u Magi. Na zidu njene kuće kiša i nove generacije su sprali prvi grafit Beograda osamdesetih "Margita je dečak". Nova ruka je večnim slovima ispisala "Prozor mora pasti".

 Margita u intervjuu za NIN govori o svom odnosu prema: klasičnoj muzici, arhitekturi, uzorima, 1968., strahu, politici, pesmi "Zemlja", Ekatarini Velikoj, publici, Novom talasu, Kraju 80tih.

"Znam da je meni život mogao da izgleda sasvim drugačije da ovo nisam uradila a sada znam da bih se ubila da sve ovo nisam radila" Baš si tako rekla. Sta si pri tom mislila?

Mislila sam na celokupno iskustvo koje imam kroz "Ekatarinu". Kada normalno živis imas prijatelje, svoju porodicu, imas nešto sto je relativno uredan život. U mom normalnom stabilnom životu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog kakve psihičke ili ne znam kakve nestabilnosti već zbog stalno traženja u svim mogućim oblastima umetnosti i života.

Kada se desila muzika, odnos prema svim konstantama u mom životu se bitno promenio. Kako prolazi to vreme otvoreno ovo sviram tako se u tom ogledalu vremena sve jače i uočljivije vide ti neki slepi putevi koji su se zatvorili jer je "povukla" ova glavna linija sviranja. Ti slepi mali putevi su nekakvi mogući zivoti; počevši od toga da sam mogla imati čoveka sa kojim živim, porodicu kao jedan život, pa, ne znam, karijeru pijaniste, karijeru arhitekte.

Da li ti je sada žao sto si dve velike mogućnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?

Jedino može da mi bude žao karijere pijaniste jer sam tu došla do određenog stepena u razvoju. Ali satisfakcija je što, svirajući na ovaj način, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava. Ovde se radi o jedino drugačijim punjenjenjima nego u klasičnoj muzici. Osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u kranjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.

Postoji li neko od tvojih ispisnika ko je uspeo?

Pogorelić. Isli smo kod istog profesora, Rusa Timkina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da cu ja otići u Moskvu i da se nećemo videti pet godina a Iva je otišao. U svemu smo se takmičili. Jedina stvar koju je on znao a ja nisam je trik sa jezikom i to sam morala da naučim (demonstrira)… Tamičili smo ko će vise puta da ide na televiziju, ko ce da ima vise solističkih koncerata.

A u arhitekturi, gde misliš da si stala s obzirom na to da imaš jednu veliku nagradu u Japanu?

Arhitektura je jedna čudna oblast. Kad misliš da postuješ neke onako međunarodno osvojene norme ponašanja i razmišljanja onda otkriješ da oni koji osvajaju nagrade i dobijaju konkurse, koji se bave ozbiljno u svim tim, ne poštuju ništa. Ustanoviš jedan svoj kriterijum koji glasi: To je dobro zato što ja kazem da je to dobro. Imajući na umu taj kriterijum mogla sam da radim relativno dobro ali nisam imala šanse da radim. Onog trenutka kada sam dobila nagradu u Japanu ja više nisam mogla da crtam i pomažem ovom ili onom profesoru, jer… idi radi sama, šta cu ti ja?

I kad si ostala sama?

Onda me je jako okupirao rokenrol. Možda mi je žao što ne radim arhitekturu. Imam rečenje za postiplomske studije kojima sam pocela da se ne bavim pre neku godinu.

Da li se kaješ što si izabrala rokenrol a žrtvovala dve izvesnosti?

Ja sam čudna priroda koja se nikad ne kaje. Uz pomoć moje profesorke klavira naučila sam da se u životu ništa ne mora osim da se umre. Meni su se tako smirile mnoge nesigurnosti, među kojima i to kajanje. Za ženu i za jedinicu, za tipičan proizvod, ako hoćeš, našeg školskog sistema šezdesetih godina, za jedno stvorenje koje je bilo kretenski dobar uvenik, ovi potezi u životu, raskidi sa svim konvencionalnostima i ti drastični raskidi u karijeri i u izboru stvari sa kojima ću se baviti, nisu bili jednostavni. Ali kad malo bolje pogledaš, sa čim god da sam se bavila, bilo šta da sam radila, jedine pare koje sam u životu zaradile bile su od muzike. Kao korepetitor, autor poziorišne muzike, koautor u monodrami ili član "Ekatarine".

Kakav je za tebe bio šok rokenrol ako se zna da si osoba iz drugog sveta obrazovanja i vaspitanja?

Totalni šok. Vrlo dobro se sećam mojih početnih osećaja. Užasno sam mazna i uzasno mirna. Kad mi je dobro onda mi je stvarno dobro i ništa mi drugo ne treba. Takvih osećaja najviše imaš kad sviraš.

Mozeš li govoriti o svojim uzorima, o autorima kojih se drziš?

Otac. Uvek je bio deo poštenog kontinuiteta. Ugrađen je u televiziju, pozorište i moj život (Slavoljub Stefanović Ravasi). Pravio je sve iz počekta. Spavao u pozoristu, ni o čemu drugom nije razmišljao i tako ceo žiivot.

Drugih uzora svesno nemam. Vrlo me je zanimala mogućnost vezivanja arhitekture i muzike Grka Kenaksisa, arhitekte koji je radio sa Korbizijeom. Radio je mandastir u Otouretu i bio je opčinjen prozorima. U velikoj staklenoj površini manastira koji gleda na dvorište, napravio je tanke a široke betonske stubice i rasporedio ih je kao žice na harfi. Ti stubici davali su neverovatnu sliku, igru svetala i senki, preprletali se, širili, razvlačili. Arhitektonskim sredstvima napravljena je nema muzika.

Uzeo je da pravi svoju muziku tako što je želeo da se u velikim prostorima sluša ta muzika. Ksenakis mi je uzor u tom smislu što nudi način kako se može povezivati jedno i drugo. Ima načina da se u okviru arhitekture mogu spojiti muzika i arhitektura a možes to uciniti i direktno.

Jednom si rekla kako ti je žao sto ’68 nisi imala više godina nego što si imala. Šta si pod tim podrazumevala?

Sve. Bojim se da ovo što sada radim nije neka frustracija, neko nadomeštanje mog direktnog neučestvovanja u to vreme. Tada sam bila drugi, treći osnovne i pisala sam zadatke o Vijetnamu. Mama me je vodila da gledam demonstracije, kako to izgleda. Dozivljavala sam šokove što moju mamu ne puštaju da me prati u muzičku školu "Stanković" koju su bili okupirali studenti.

Mislim da bismo svi mi, Milan, Bojan i ja bili mnogo čistiji, bilo bi nam lakše mnogo lakše pred samima sobom da smo onda živeli.

Kako sada doživljavaš reflekse iz tih uzbuđenja iz 1968?

Moj problem sa današnjom situacijom je u tome što ne mogu da se identifikujem ni sa kim i ni sa čim. Ovi ljudi koji danas doživljavaju podršku i masovna obozavanja i sa istočne i sa zapadne strane, iz bilo kog dela zemlje, to su ljudi koji su takođe živeli te 1968, te 1974 ili te 1981. godine. Ja ne da im ne verujem što su oni tada živeli pa radili ovo ili ono, nego jednostavno im ne verujem što ih se ne sećam.

Činjenica što pojam smrti nije do kraja obrađen u marksizmu, ne daje za pravo ovim ljudima koji se smenjuju na vlasti da uništavaju ili poništavaju svaku generaciju pre sebe. Generacije posle rata nisu znala šta je i ko je Nikola Tesla dok se nije desilo ko je on u političkom smislu. To su ružne stvari koje važe i danas. To što se nešto menja dobro je i drago mi je, ali bih ja da se to malo drastičnije promeni.

Sada na MTV ide serija ekoloških reklama i opomena koje se završavaju sa jednim pokličem, koji su krajem sezdesetih imali MC 5 na koncertima "Ako nisi učesnik rešenja onda si deo problema!" Ceo nas problem je u tome što najveći deo ove muke je kako formulisati rešenje. Na ovim prostorima ta su rešenja i dalje mnogo komplikovana. Kod Mađara i Poljaka, jeste da su to jednonacionalne i jednoverske zemlje, ali se ide ka pojednostavljanju problema. Kod nas se jos jedino ide na komplikovanje po svaku cenu.

Koje su ti umetnosti izazovne, pored muzike?

U prvom redu, vajarstvo. Sposobnost čoveka da nekim minimalnim sredstvima stvori neko svoje pismo kojim će se izražavati. Književnost je jako lepa i interesantna, ali sam po prirodi vrlo nestrpljiva. Tu je i balet. Problem tela i problem harmonije. Kao i u muzici, kad sviraš klavir, moraš da savladaš određenu tehniku. U baletu je ta tehnika užasno protiv prirode. Sve je tako stvoreno da maksimalno muči telo, da ga steže, zateze, krivi a telo se otima i prelazi preko svega toga. Kad toliko dobro savladaš svoje telo, sposoban si da sve elemente koristiš da izgledaju kranje slobodno i lako, da možeš da vladaš muzikom, prostranstvom, emocijama i, razume se, telom.

Bojis li se svakodnevice?

Bojim se da se ne probudim ili se bojim da se probudim a da su granice zatvorene. Strahujem da se odjednom ne mogu prepoznati. A ne možeš da se prepoznaš zato što ne dobijaš nikakvu potvrdu sebe ili nekakakvih svojih vrednosti. Ta potvrda bi se ogledala u tome, što se podrazumeva u zemljama civilizovanog kulturnog kontinuiteta, sto si deo prosperiteta u perspektivi, kontinuiranog napredovanja, makar i u odrzavanju tog kontinuiteta.

Problem je sa nepriznavanjem tebe kao žene ili tebe kao muškarca, stručnjaka ili građanina, čoveka. Taj se problem sastoji u tome što unapred postoje date vrednosti koje se već ne poštuju, koje se svakih deset godina menjaju, stare poništavaju, vrlo brzo uspostavljaju nove za koje niko nije siguran ni koje su to vrednosti.

Bojim se besmislenosti nase konačnosti. Ne u smislu života ili smrti nego u društvenom smislu. Ne moze najbitniji čovek, koji je važan svim ljudima, da kaže kako neće da se bavi politikom. To nije fer. Šta je za onima iza? Šta je sa decom, na kojoj ćeš stanici njih ostaviti?

Mozeš li govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom na to da je jedna važna pesma koju si napisala, Zemlja, upravo na tu temu?

Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovina? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečem odakle svi potičemo. To u muzičkom smislu kod benda nije etno odnos, vec genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U kranjoj liniji to je tragedija slovenskih života.

Kakvu si sliku imala kada si ispisala "ovo je zemlja za sve nas, za sve naše ljude"? To je bilo pre ovih drastičnih podela.

Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce, zemlja ti jako miriše. Zemlja u Sumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te pročima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče.

Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a ako ne možes da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari, sve su to priče koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se neka cela zemlja svodi pod jednog čoveka, što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela koja su svemu strana.

Da pricamo malo o "Ekatarini" Sta muzika grupe zasluzuje?

Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide od početka uz vetar. Svako od nas je pod uticajem svega sto se dešava i onoga do čega licno dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo neku univerzalnu muziku koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvuciti kao naše.

Verujem da je masovnost koju naša muzika poprima bazirana na našoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko će ti se vratiti od te publike. Ljudi se u trenutku zalepe za jedan deo neke emocije koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.

Žao mi je što ne živimo u nekoj drugačijoj, zdravijoj zemlji, što svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prezimeniji pa da neke stvari drugačije funkcionišu, da se drugačije definišu. Onda bismo drugačije razmisljali zašto je odnos prema "Ekatarini" bio kakav je bio ili zašto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i posteno.

Postoji li opasnost da muzika prestane kao pokretački razlog?

Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, politčkih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskuženjima u gradskom zivotu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život, osim muzike tako da svakog trenutka nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano vraća te i sve više vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlazi i izbor.

Mi nikada nismo mislili niti nam je ikada bio cilj da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili da jednog dana budemo jedini. Od početka imamo, a verujem da će tako ostati, isti rezon – našu muziku.

Kako bi nekome manje verziranom objasnila "Ekatarinu"?

Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono što je kod svih različito to je vaspitanje, priča iz koje je došao. Od kranje racionalnog i za sve talentovanog Srđanja, do kranje intuitivnog čoveka kao sto je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osećaja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. Zato su četri strane užasno jakog kvadrata koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego na rupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta ali smo svi jako zavisni od njega.

Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rokenrol?

Nadam se da će za pedeset godina biti sve u redu. Moj otac je pre pola veka, recimo bio u sličnoj poziciji kao ja sada. Pravio je sve iz početka.

Ono što te ne uplaši trajanjem govori koliko si pošten u svemu tome. Nama zapravo nedostaje u svemu nesto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom "Osnovano 1789". Ne postoji nešto što traje, što se pazljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima.

Koja vrsta publike vas sluša?

Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili između "Bitlsa" i "Stounsa" dilema onih koji nas biraju jeste: mi ili Bajaga. Sa nama dobijaju emotivnost a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.

Kako sada vidis generaciju beogradskih muzičara koja se oglasila na početku osamdesetih: "Idoli". "Šarlo Akrobata", "Elektricni orgazam"?

Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja ("Disciplina Kičme") je genije koji tera i dalje ono što je Gile ("Električni orgazam") trebalo da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije. Njihovi počeci su slični a razlozi drugačiji. Milan ("Šarlo Akrobata". "Katarina II", "Ekatarina Velika") svima je nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcionise i svi komentari na njegov račun proističu iz nepoznavanja njega kao ličnosti.

Problem je u tome sto na početku to nisu bile grupe prijatelja ili ljudi istog socijalnog porekla koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da sprovedu svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muziku, što znaci da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakoniotosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira sto jos živi ta muzička beskompromisnost.

Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, nista pretvorilo u nešto novo osim što se iz "Šarla" napravila "Disciplina kicčme" i "Katarina druga". Nista dalje.

Ljudi koju su u svemu tome medijski učestvovali takođe su otisli na neke druge stvari, što objašnjava njih i sudbinu svega.

Da li ti je čudno sto je "Ekatarina velika" jedna od retkih stvari koje su sa podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?

Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strasno volela? Da li bih pevala o ružama koje mi život čine malo lepsim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da zbog poliičke situacije budem prihvaćena od mnogih ljudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?

Nama se na jako težak način dešavalo samo ono to smo mi hteli da nam se desi, a to je da nasaš stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To ljudi izgleda, prepoznaju svuda.

Kako vidiš kraj ove decenije?

Krajnje vreme je da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki stepenik je sve veći, sve sporije ali sve sigurnije i definitvnije ka dole…

Ocekuješ li neki lift?

Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi a da mi ne znamo.

Mogu li te, na kraju, pitati, kako sebe zamisljas za deset godina?

Ne mogu da vidim. Mačke zažmure kad gledaju u budućnost.
 
NIN, intervju iz 1989. godine
Preuzeto sa www.ekatarinavelika.org