U KAFIČU KOD GEZE KONJA: Pohvala knjižarama koje nestaju

Potrošači koji traže medijski preporučene „brze knjige" i „brze pisce" najviše vole megamarkete. Obično je reč o čitaocima žute štampe koji su u skladu sa svojim potrebama Tražili i dobili – žutu lektiru, a svi mi zajedno žutu kulturu.

Zamislite da ispred izloga čuvene knjižare čujete da neko vodi ovakav razgovor preko mobilnog telefona: „E, brate, dodži, otvorio sam kafič... Pa odma', brate, na poćetku Kneza, kod Geze Konja, brate..."

Više se i ne iznenadimo kad nam s neke strane sveta ili iz najbližeg komšiluka stigne vest: zatvorena još jedna knjižara. Nije reč o pojedinačnim slučajevima, već o epidemiji. Reč je najpre o nezavisnim ili, ljupkije rečeno, „našim" knjižarama, mada nisu pošteđeni ni lanci knjižara.

Internet prodaja, elektronske publikacije, knjižarski lanci, „demokratičnost" kiosk prodaje, izmena „čitalačkog DNK", brzina i hroničan nedostatak vremena svih, inercija supermarket nabavke, nedostatak određenih znanja, ideja i sposobnosti... najčešće su navođeni razlozi za nepovratnu propast samosvojnih knjižara.

Nestaju knjižare, ali se pojavljuju standardizovane „poslastičarnice knjiga". U čemu je razlika i da li je važna? Kad neka od tzv. knjižara promeni namenu i postane prodavnica kozmetike ili brze hrane, ni ne primetimo neku razliku. Roba se promenila, a radnja ostaje radnja. Ali kad određene knjižare nestanu, osetimo da i deo nas samih s njima odlazi.

Tradicionalno je uverenje da dobar knjižar nije samo prodavac knjiga, već poznavalac, profesionalni posrednik, tvorac kulturnog miljea. Dostojanstvo i značaj svog posla pravi knjižar doživljava prema tomešta i kome, a ne samokoliko publikacija prodaje. Iskusni znalci, agilni knjižari umeli su da temu stave u središte pažnje, da knjigom zapodenu javni dijalog, približe ljude korisnoj ideji i podstaknu ih na akciju. Setite se glasovitih beogradskih knjižara u Cetinjskoj i u Skenderbegovoj ulici. Osamdesetih godina bile su središta rasprave o književnosti, poetski parlamentu neprekidnom zasedanju, saborovanje pisaca i čitalaca, rasadnik političkih i intelektualnih misli i akcija. Atmosfera otvorene knjižare u Skenderbegovoj i direktan prenos „Poetskog teatra" Radio Beograda 202 pokazali su kako se čitalačko iskustvo i dobar ukus uzajamno razvijaju i množe živim govorom, a ne kupljenim i nepročitanim slovima na papiru. Nisu nestale (samo) te knjižare. Nestao je, izbegao, svet koji ih je posećivao, kao žrtva političkih previranja, vlasničkih pretumbacija i velikih društvenih lomova. Ta mesta su se promenila, ali njihov duh ostaje u javnom (pri)sećanju i kulturnoj istoriji.

Sredinom devedesetih započeti su, a razvijani u prvim godinama novog milenijuma, ambiciozni i zanimljivi koncepti knjižare – „Plato" na Filozofskom fakultetu i „Stubovi kulture" u Kulturnom centru Beograda. Ostvarili su istorijsku ulogu, okupili i motivisali generacije mladih čitalaca, usmeravali javno mišljenje, modernizovali knjižarski rad, organizovali prve mreže knjižara i mobilnih prodajnih mesta u Srbiji, izborom knjiga oplemenili izučavanje humanistike i književnosti. A onda su prognani u istoriju dobrih namera i neracionalnih pokušaja.

Lansiranjem pseudoglobalnog modela „prodavnice brzih knjiga" u Srbiji, obeležen je period od sredine prve decenije ovog stoleća. Knjižare u lancima projektovane su kao saloni za negovanje i razvoj potražnje, za standardizaciju i homogenizaciju umesto individualizacije, za kvantitet umesto različitosti. Potrošači koji u nedostatku vremena i mišljenja traže medijski preporučene „brze knjige" i „brze pisce" najviše vole ovakva mesta. Njihovo „carstvo slobode" i zadovoljstva su megamarketi. Brošure (koje oni doživljavaju kao knjige) izjednačene su sa bilo kojom drugom robom masovne potrošnje koju ubacuju u korpu. Obično je reč o čitaocima žute štampe koji su u skladu sa svojim navikama i potrebama tražili i dobili – žutu lektiru, a svi mi zajednožutu kulturu.

Proizvođači te lektire uglavnom su oni koji sporo čitaju, ali brzo pišu. Trijumf takve literature ogleda se u svakodnevnom, učestalom medijskom i javnom sveprisustvu „pisaca" i nametanju ne samo literarnog ukusa već i životnih vrlina. Počev od medija, preko prodavnice knjiga, bofl se institucionalno učvršćuje i stabilizuje kao društveni, zapravo politički trend. Plodovi literarnog „pregnuća" sve češće se masovno otkupljuju parama poreskih obveznika za javne, ali i školske biblioteke. Na pojedinim univerzitetima takvi glasoviti stvaraoci pojavljuju se pred studentima kao uzorni predavači i nosioci akademskih zvanja.

Kultura preživljavanja u kojoj se živisamo danas, bez pamćenja minulog i odgovornosti za budućnost, dovodi u pitanje važnost izuzetnog i izvrsnog. Dva tradicionalna mesta neizbrisivog kulturnog važenja jesu knjižara „Srbika" u Torontu i „Geca Kon" u Beogradu. Ove dve kuće izazivaju posebnu pozornost. Odolevale su, više puta, ekonomskim udarima i političkim promenama, a danas svaka na svoj način (ce) postoji.

„Srbika" je nedavno, posle višedecenijskog rada, zatvorila svoja vrata i prestala da razvija svoj koncept u fizičkom prostoru. Malo je reći da je to bila knjižara. Bilo je to vredno i vitalno kulturno središte koje je godinama privlačilo ne samo ljude poreklom iz Srbije već sa čitavog Balkana. Dobro je i važno što će knjižara nastaviti svoj rad u virtuelnom prostoru, koji je dostupan zainteresovanima diljem planete. Međutim, nedostajaće toplina živih susreta i rasprava o knjigama, novosti iz otadžbine ispripovedane i protumačene glasom i pojavom pisaca i drugih stvaralaca koji su gostovali u ovoj palati knjige. „Srbika" je bila i jedinstvena kulturno-diplomatska stanica i kao takva dovoljno vredna da joj se pruži ne samo moralna nego i materijalna briga i pokaže da je reč o reprezentativnoj vrednosti i zajedničkoj koristi, a ne o samotničkoj privatnoj inicijativi.

Aura knjižare na početku Knez Mihailove ulice u Beogradu, iako više puta ozleđivana, prkosi vremenu i napadačima. Ništa nije moglo da uništi nasleđe Gece Kona, znamenitog knjižara i izdavača s početka 20 veka. Lišavanje života osnivača, bezdušna nacionalizacija, besramna privatizacija zadali su teške udarce, ali na sreću oni nisu bili dovoljni da potpuno unište materijalnu zaostavštinu niti pamćenje. To što je od državne administracije knjižara dobila status dobra od nacionalnog značaja samo je prvi korak tehničke, ali važne zaštite.

Ove dve knjižare mesta su u kojima treba branitiizvrsnost uvek žive ideje da je knjiga simbol pismenosti, a knjižare mesta okupljanja kreativnih čitalaca. Čuvanje i oživljavanje kulturne baštine uz nove komunikacijske mogućnosti, posebno je inspirativno, a ovakvi ambijenti veliki su izazovi.

Nije ovo bila priča o lepšoj prošlosti i njenom tužnom kraju. Sasvim suprotno, ovo je podsećanje da svi učestvujemo u pisanju scenarija koji bi trebalo da ima više krajeva, više radosti i slobode. Ovo je kratko podsećanje na to da su i akteri i posmatrači podjednako odgovorni.

Ne da(j)mo Gecu Kona! Normalan svet ne prodaje spomenike.

Zoran Hamović