Vajldova Slika Dorijana Greja

Vajld opisuje neobičnu simbiozu između jednog lepog mladića i slike, to jest, između harizmatičnog androgina i njegovog portreta. Lord Henri, kao naslednik Gotjea i Pejtera, potvrđuje; ,,Tu i tamo događa se da poneka kompleksna ličnost zauzme mesto i vrši službu umetnosti; predstavljajući zaista, na svoj način, istinsko umetničko delo, jer i Život ima svoja kompleksna remek dela, baš kao i poezija, ili vajarstvo, ili slikarstvo”. Lepi ljudi su ,,najbolji”. Oni su ,,izuzetni ljudi” Dostojevskog, koji imaju ,,pravo da izvrše bilo koji zločin”. Ružni ljudi pripadaju nižoj vrsti bića. Vajld je u jednom razgovoru rekao; ,,Ja ružnoću smatram nekom vrstom bolesti, a bolest i patnja kod mene uvek izazivaju gnušenje”. U zatvoru se odrekao ovog antihrišćanskog shvatanja. Ali Vajld je postao human tek pošto je propao kao umetnik i mislilac. Kaže; ,,Kada bi siromašni samo imali lepe profile, ne bi bilo teško rešiti problem siromaštva”. To je taj Vajldov apolonijski glas, okrutan i odlučan. Da li on time hoće da kaže da beda siromašnih pretstavlja nedostatak fizičke lepote? Može li se lepota transformisati u duhovnom smislu? Ili bi to jednostavno poslužilo siromašnima da prežive putem prostituisanja ili poziranjem slika.  Još jedan primer Vajldove amoralne estetike; njegov govornik naziva Japan ,,čistom izmišljotinom”, a Japance ,,naprosto jednim stilom, istančanom umetničkom uobraziljom”. On posmatra Japance sa velike udaljenosti svojim hladnim formalističkim okom. Za njega su lepi stranci samo unutrašnja dekoracija.

Homoseksualci se, tada kao i sad, međusobno prepoznaju po misterioznom smelom pogledu, simbolu agresije. U Vajldovom delu se ne radi o običnoj seksualnoj žudnji. ,,Lepa osoba” poseduje moralnu nijansu značenja koju Vajld hitro ispravlja. Njegov sopstveni izraz ,,lepa ličnost” je neutralna. Za njega ličnost je činjenica, nešto što je dato. To nije karakter koji se oblikuje pomoću obrazovanja ili morala. Ona pripada velikom lancu autoriteta i glamura.

Dorijan je privlačan, u izvoru značenja te reči. Vajld često govori o privlačnosti nekih ličnosti. Ali Vajld takođe primećuje da; ,,Svi šarmantni ljudi su i razmaženi, u tome je tajna njihove privlačnosti. Oni su razmaženi jer su krcati ponudama, darovima mnogih. Kao što je Lord Henri rekao Dorijanu; ,,Ja se nikada ne suprostavljam onome što rade šarmantni ljudi. Ako me jedna ličnost fascinira, kakav god vid izražavanja ta ličnost odabere, ja sam apsolutno oduševljen”, jer Dorijanov pogled je opipljiv.

Vajld neprestano govori o ,,Umetnosti”, ali njegovi konkretni komentari su neupečatljivi. Mislim da je on, budući da je njegova intaligencija bila prvenstveno verbalna, imao slab osećaj za slikarstvo. Ali Vajldov jedini roman koji predstavlja vrhunsku rukotvorinu, govori o jednom slikarskom delu. Najupečatljivije umetničko delo u čitavoj književnosti pripada dobu fotografije, koja je slikarstvo omogućila da se okrene ka neobičnom. Vajldu služi na čast što je to osetio i istražio. Bez istinskog znanja o likovnoj umetnosti, stvara izuzetnu knjigu koja govori o jednoj slici, zahvaljujući dvojnosti svoje vizije i sebe; on je apolonista, ali i romantičar. Spoj ova dva principa je silovito stvorio umetničko delo – Dorijana Greja.

Priroda i umetnost, u svojoj borbi za prevlast koja se vodi oko ove slike, rastaju se bez pobednika, ostavljajući za sobom uništenog lepog mladića kao svoju kasnoromantičarsku žrtvu.