Noam Chomsky: Nuklearno oružje i bezbjednost

U prethodnom članku pisali smo kako je bezbednost važan prioritet za državne planere: to jest, bezbednost državne vlasti i njenog glavnog klijenta, koncentrisane privatne moći – što podrazumeva da se zvanična politika mora zaštititi od kritike javnosti.

U ovom kontekstu državno delovanje čini se sasvim racionalnim, pri tom podrazumevajući i racionalnost kolektivnog samoubistva. Čak se ni trenutno uništenje nuklearnim oružjem nikada nije visoko kotiralo na spisku briga državnih vlasti.

Da navedemo jedan primer iz poznog hladnoratovskog perioda: u novembru 1983, Severnoatlantski savez pod vođstvom SAD pokrenuo je vojnu vežbu kako bi testirao sposobnost ruske protivvazdušne odbrane, simulirajući vazdušne i pomorske napade, pa čak i nuklearnu uzbunu.

Ove radnje su izvedene u vrlo napetom trenutku. Strateški projektili Pershing II raspoređivani su po Evropi. Predsednik Regan je odmah posle svog govora o „imperiji zla“ najavio inicijativu za stratešku odbranu pod nazivom „Ratovi zvezda“, što su Rusi protumačili kao oružje prvog udara – a to je standardna interpretacija protivraketnih štitova svake strane.

Naravno, ovi postupci su izazvali veliku pometnju u Rusiji, koja je za razliku od SAD bila prilično ranjiva i čija je teritorija bila često napadana.

Novootvoreni arhivi otkrivaju da je opasnost bila još ozbiljnija nego što su istoričari pretpostavljali. NATO vežba je „umalo postala uvod u preventivni (ruski) nuklearni napad“, kako se navodi u prošlogodišnjem članku Dmitrija Adamskog u časopisu Journal of Strategic Studies.

Niti je ovo bio jedini za dlaku izbegnut slučaj. U septembru 1983, ruski sistemi za rano upozorenje registrovali su napad projektila iz Sjedinjenih Američkih Država i poslali upozorenje najvišeg stepena. Sovjetski vojni protokol nalagao je uzvraćanje nuklearnim raketama.

Dežurni sovjetski oficir, Stanislav Petrov, smatrajući da je u pitanju lažna uzbuna, odlučio je da ne prijavi upozorenje svojim pretpostavljenima. Zahvaljujući ovom zapostavljanju dužnosti, danas smo živi i možemo da govorimo o tom incidentu.

Bezbednost stanovništva nije bila nimalo značajnija Reganovim planerima nego njihovim prethodnicima. Takav nehaj traje do danas, čak i ukoliko ostavimo po strani brojne jedva izbegnute katastrofe opisane u zastrašujućoj novoj knjizi „Command and Control: Nuclear Weapons, the Damascus Accident, and the Illusion of Safety” Erika Šlosera.

Teško je osporiti zaključak poslednjeg zapovednika Strateške vazduhoplovne komande, generala Lija Batlera, kako je čovečanstvo do sada preživelo nuklearno doba „nekom mešavinom snalažljivosti, sreće i božje promisli, iako pretpostavljam da je ovo poslednje igralo neizmerno veću ulogu“.

Država toliko često i lako prihvata pretnje po opstanak da je to suviše neverovatno da bi se opisalo rečima.

Godine 1995, dugo nakon raspada Sovjetskog Saveza, Strateška komanda SAD, ili Stratkom, zadužena za nuklearno oružje, objavila je studiju pod nazivom „Osnove post-hladnoratovskog odvraćanja”.

Ključni zaključak je da SAD moraju zadržati pravo na prvi nuklearni udar, čak i protiv nuklearno nenaoružanih država. Osim toga, nuklearno oružje mora uvek biti na raspolaganju jer „baca senku na svaku krizu ili sukob“.

Tako se nuklearno oružje uvek koristi, baš kao što se i pištolj koristi ako nekog držite na nišanu dok pljačkate prodavnicu, iako ne pucate – što je više puta istakao Danijel Elsberg, čovek koji je objavio Pentagonske dokumente.

Stratkom nadalje savetuje da „planeri ne bi trebalo da suviše racionalno procenjuju… šta je protivniku važno“, jer sve mora biti na meti. „Šteti nam kad se prikazujemo kao previše racionalni i previše trezveni… Činjenica kako se SAD mogu poneti iracionalno i osvetoljubivo ako su njihovi vitalni interesi napadnuti treba da bude deo našeg nacionalnog karaktera koji prikazujemo svim svojim protivnicima.“

„Korisno je za našu stratešku poziciju da neki elementi izgledaju potencijalno ‘van kontrole’“ – i samim tim predstavljaju konstantnu opasnost od nuklearnog napada.

Nema mnogo toga u ovom dokumentu o obavezi, po Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja, da se učini „dobronamerni“ napor za eliminisanje pošasti nuklearnog oružja sa lica zemlje. Umesto toga, odjekuje adaptacija čuvene strofe Hilera Beloka iz 1898. o mitraljezu Maksim:

Šta god se desi mi imamo,
Atomsku bombu a oni nemaju.

Planovi za budućnost nisu tako svetli. U decembru je Kongresna kancelarija za budžet objavila da će nuklearni arsenal SAD koštati 355 milijardi dolara u narednih deset godina. U januaru je Centar za proučavanje nenaoružavanja Džejms Martin procenio da će SAD potrošiti bilion dolara na nuklearni arsenal tokom narednih 30 godina.

Naravno, Amerika nije sama u trci u naoružavanju. Kao što je Batler primetio, pravo je čudo da smo dosad izbegli uništenje. Što duže budemo iskušavali sudbinu, utoliko je manja verovatnoća da se možemo nadati božjoj promisli koja će produžiti ovo čudo.

U slučaju nuklearnog oružja, makar teorijski znamo kako da izbegnemo opasnost apokalipse: treba ga eliminisati.

Ali još jedna strašna opasnost baca senku na bilo kakvo razmišljanje o budućnosti – ekološka katastrofa. Nije izvesno da uopšte postoji izlaz, iako što duže čekamo, pretnja će postajati utoliko ozbiljnija – ne samo u dalekoj budućnosti. Briga država za bezbednost svojih stanovnika jasno se ogleda u tome kako pristupaju ovom problemu.

Danas se Amerika busa u grudi zbog svojih „100 godina energetske nezavisnosti“ dok država postaje „Saudijska Arabija narednog veka“ – što će verovatno biti poslednji vek ljudske civilizacije ukoliko današnja politika potraje.

Govor koji je predsednik Obama pre dve godine održao u naftnom gradu Kušing u Oklahomi mogao bi se shvatiti kao elokventno posmrtno zvono za ljudski rod.

On je s ponosom objavio, uz salve aplauza, kako „Sada, pod mojom administracijom, Amerika proizvodi više nafte nego u bilo kom trenutku u poslednjih osam godina. Važno je to znati. U poslednje tri godine naložio sam svojoj administraciji da otvori milione hektara za istraživanje gasa i nafte u 23 države. Otvaramo preko 75 odsto naših potencijalnih izvora nafte pod morskim dnom. Učetvorostručili smo aktivne bušotine do rekordno visokog broja. Dodali smo dovoljno novih naftovoda i gasovoda čija dužina bi mogla da opkoli čitavu zemaljsku kuglu i da još preostane.“

Aplauz koji je dobio otkriva nešto i o državnoj brizi za bezbednost. Industrijski profiti će sigurno biti garantovani sve dok „proizvodnja dodatne nafte i gasa ovde u zemlji“ bude bila „presudni deo“ energetske strategije, kao što je predsednik obećao.

Korporativni sektor vodi veliku propagandnu kampanju da ubedi javnost kako klimatske promene, ako ih uopšte ima, nisu rezultat ljudskog delovanja. Ovaj trud je usmeren na prevazilaženje preterano racionalne javnosti, i dalje zabrinute zbog pretnje koju naučnici u ogromnoj većini smatraju skoro izvesnom i kobnom.

Prosto rečeno, u moralnoj računici današnjeg kapitalizma, sutrašnji veći bonus važniji je od sudbine nečijih dalekih unuka.

Kakvi su onda izgledi za opstanak? Nisu baš sjajni. Ali dostignuća onih koji su se vekovima borili za veću slobodu i pravdu ostavljaju nasleđe koje se može preuzeti i preneti dalje – ne samo da može već i mora, i to brzo, ukoliko mislimo da održimo nadu za pristojno preživljavanje. To će nam najelokventnije reći kakva smo stvorenja.