TRG REPUBLIKE Džoker u rukama bogataša

Na stranu sada Hoakim Finiks u glavnoj ulozi, kojeg svi na sva usta hvale. Teško da će ga mimoići Oskar. Na stranu, takođe, izvanredna muzika Hildur Gudnadotir, koja nas uvodi u depresivni ambijent socijalne nesigurnosti, samoće, napuštenosti, a koju najbolje izražava rečenica glavnog junaka: „Ni jednog jedinog trenutka svog života nisam bio srećan“. Usredsredimo se na sadržaj ove pokretne slike o „DŽokeru“!

Levo nastrojeni intelektualci smatraju je remek-delom, ističući njen pobunjenički karakter i značaj u predviđanju budućih nemira u epicentrima ekonomske moći. Konzervativci lamentiraju nad ogoljenim prikazom nasilja, smatrajući to pozivom na bezumna ubistva po školama i trgovačkim centrima. Upotreba nasilja, to je, dakle, tema na koju se okomila kritika, kojom se obodrila levica i uzburkala javnost.

Tragična tema u pitanju: kad je nasilje nužno, kad je nasilje moralni čin, kad, naime, dolazio do onog preokreta u kojem nasilje kao akcija postaje jedino sredstvo samoodbrane dostojanstva?

Filipsov „DŽoker“ stoji na pola puta između Kjubrikove „Paklene pomorandže“ i Skorsezeovog „Taksiste“: on sabira vektore njihovih motiva, koji imaju suprotnu vrednost, i ostaje na gubitku.

„Taksista“ prikazuje običnog čoveka koji uviđa pokvarenost u strukturi svakodnevnog života, koju proizvodi vladajuća politika. To ga odvodi na rub pameti, na rub pameti – kako bi rekao Krleža!, ali ne u bezumlje. NJegovo ponašanje postaje neurotično, jer je ponašanje moralnog čoveka koji uvidi stvarnost, nužno neurotično, i on se naoružava, spreman da počini ubistvo – pazite, ubistvo, ali ne i zločin! – jer hoće da likvidira jedno od izvorišta zla.

„Paklena pomorandža“ pokazuje zlikovce bez traga savesti, psihopate koji razaraju, i društvo koje privileguje ovaj nesumnjivo patološki oblik ponašanja, ali, samo ukoliko je prikriven, ukoliko je indirektan, ukoliko je, naime, oblik ponašanja vladajućeg sloja, a ne ukoliko je, iako je isto to, u obliku pukog huliganstva, jer huligani dolaze iz redova deklasirane radničke klase.

Sanjajući san svojih gospodara, oni, međutim – a genijalni Kjubrik upravo to otkriva – perverzni oblik prikrivenog nasilja vladara pokazuju u nepatvorenom vidu uličnog kriminala. Dakle, sociopatsko ponašanje je temeljna, neizostavna crta ljudi rukovodećeg, nužno autoritarnog sloja – predsednika vlada i država, generala, direktora velikih firmi, tajkuna itd, jer oni svoje sociopatsko srce prevode u strukturu organizacije, a da sami nikad ne okrvave ruke ili, štaviše, ne izgovore nijednu grubu reč – to su dobri maniri elite.

„DŽoker“ do svoje polovine čini jedno, od polovine – sasvim suprotno. Gledamo najpre film o jednom sirotom mladiću koji radi kao klovn, pokušava da postane stendap komičar, brine se o bolesnoj majci, posećuje socijalnu radnicu, pije dnevno šaku lekova za smirenje, ima hroničnu bolest, neurološki uslovljenu, zatim, ostaje bez socijalne zaštite, bez besplatnih lekova, bez posla…

Zatim, ubija tri nasilnika. Oni pripadaju višoj srednjoj klasi; rade u firmi kandidata za gradonačelnika grada Gotama. Siti i obesni, iživljavali su se nad jednom devojkom, potom nad DŽokerom u podzemnoj železnici.

Usamljeni junak našao je srodnu dušu – crnkinju iz komšiluka, samohranu majku; ona u njemu prepoznaje neobičnu duhovitost, otkriva ljubav i raspaljuje strast, a za ubistvo one trojice beskrupuloznih slugu kapitala kaže: „Trojica manje, ostalo ih je još jedno milion!“ Dakle, dve duše u jednoj strasti za pravedničkom osvetom – crvenom, kako bi rekao Kosta Abrašević – osvetom tlačenih nad eksploatatorima (svestan sam da u našoj postistoriji ovaj rečnik deluje pretpotopski; u suštini, on i jeste predosećanje kapitalističkog potopa).

Na ulici su protesti, izazvani ovim ubistvima; svi nose klovnovske maske DŽokera, a glavna parola je: „Ubijmo bogataše!“

Sad sledi negativni obrt. Junaka koji nasilan postaje nužno, i to nasilan prema nasilnicima, konvertira se u sopstvenu suprotnost, u antijunaka koji je nasilan jer je psihopata. U kom momentu se otkriva ovaj zaokret, ovo unazađenje? Kad nam je predočeno da su ljubav i drugarstvo one divne samohrane majke samo DŽokerova psihotična projekcija: rad neurona u apstinenciji od lekova.

Dakle, ništa od onog što smo mislili da mu je rekla, ova žena nije rekla, niti je s njim spavala, niti se družila s njim, i, evo, zatičemo je u trenutku kad ovog psihopatu nalazi u svojoj dnevnoj sobi i drhti od straha usred noći, jer joj ćerkica spava: „Vi ste onaj čovek koji živi sa mamom, tamo na kraju hodnika?“ DŽoker je, dakle, neko ko nevinim ljudima, nežnim i otresitim samohranim majkama, uliva strah u kosti, neko ko ubija jer ga na to navodi njegov organski poremećaj, neko koga je humano odstraniti iz društva jer je pretnja svakoj humanoj vrednosti.

To sve hoće da znači da se pobuna protiv bogataša zasniva na sociopatskim motivima, u najmanju ruku, na grehu pohlepe i na zavisti onih koji svom životu sami nisu znali da daju ikakvu vrednost. Filipsov „DŽoker“ – kakav štih u rukama milijardera!

U onoj sceni u kojoj filmski lik kojeg igra Finiks ubija onog kojeg igra De Niro, DŽoker doista ubija u Taksistu.

Trenutno stanje na graničnim prelazima donosi Auto-moto savez Republike Srpske

Stanje na graničnim prelazima možete pratiti UŽIVO i putem aplikacije za Android Auto-moto saveza Republike Srpske!