Ovce za šišanje ili klanje

Elem, dnevno.hr, kao regionalna ‘‘majka svih Dnevnih“, hajde da ga tako nazovemo, ‘‘istakao se“ agresivnom desničarskom propagandom, pre svega nacionalističkom, i dakako klerikalističkom, ksenofobnom, homofobnom i već sve što uz to ide (oko referenduma, ćirilice i toliko drugog). O tome je u relevantnim hrvatskim medijima dosta već pisano. Ta me stvar po sebi ne bi preterano zanimala – ima takvoga šodera svugde – da u ovoj priči nema dodatnog zapleta.

Ovi navučeni na dnevno.hr, dakako, ne mogu očima da vide potrošače dnevno.rs, a ovi ovisni o dnevno.rs gledali bi one kojima se oči cakle na dnevno.hr samo preko nišana puške… Mihael Ljubas, međutim, u širini svoga srca voli i jedne i druge, a bogme i treće, i kad pogledaš – a zašto ih i ne bi voleo? I vi biste voleli one koji su tako dobri prema vama…Naime, ispostavlja se da ova tri sajta ne nose tek slučajno zajedničko ime, nego su, kako otkriva samostalni srpski tjednik ‘‘Novosti“ u broju od 17. 1. 2014., medijski projekti jednog te istog vlasnika, izvesnog ‘‘kontroverznog hrvatskog poduzetnika Mihaela Ljubasa“, koji da inače ‘‘državi duguje više od 70 milijuna kuna“, sve po navodima iz ‘‘Novosti“. Hm, na ovom mestu takođe rado priznajem da za imenovanog gospodina nikada do sada nisam čuo, biće da se krećemo u različitim prostorno-vremenskim dimenzijama. Doduše, zajedničko vlasništvo nije baš posve transparentno, učinjen je stanovit napor da se prikrije, ali uz malo ‘‘istraživačkog novinarstva“ može mu se, po svoj prilici, pouzdano ući u trag.
 
E sad, oni koji obavljaju teške poslove da mi ostali ne bismo morali, na primer zalaze na takve sajtove, primetili su još jedan zanimljiv fenomen. Ako na dnevno.hr sve vrvi od nacionalističkog i specifično antisrpskog naboja, onda na dnevno.rs stvari stoje identično, ali upravo obrnuto: i tamo sve vrvi od nacionalističkog naboja, ali antihrvatskog…
 
Ako dobro razumem, svi ti Ljubasovi projekti su u ekspanziji, tj. beleže sve više ‘‘klikova“; čoveku, dakle, dobro ide, pa će, ko zna, možda i vratiti dug hrvatskoj državi (da li je štagod dužan srpskoj ili bosanskoj državi, o tome nas niko ne obaveštava). A ko su onda ti koji mu nabijaju te silne klikove, pošto je očigledno da vi ili ja to nismo? Biće da su to ljudi koji sebe smatraju dobrim, uzoritim, pače fanatičnim rodoljubima, domoljubima, vernicima, poštovaocima ‘‘tradicionalnih vrednosti“, i već sve što uz to ide, poznat vam je dobro taj drndavi repertoar.

Gledano negde s ‘‘marsovskih“ visina, sve bi to, iz navedenih razloga, nekome moglo izgledati i na neki morbidan način ‘‘simpatično“: dosetio se veseljak kako izmusti još para od budala! Ovce su za šišanje, ne? Eh, nevolja je (moja barem) u tome što ja to ne mogu da gledam s te visine, odviše sam blizu i odviše me se sve to tiče i odviše ružnog proizvode i recikliraju takvi ‘‘projekti“, a ni te ovce, koliko do juče, ovde nisu bile za šišanje nego za – klanjeOvi navučeni na dnevno.hr, dakako, ne mogu očima da vide potrošače dnevno.rs, a ovi ovisni o dnevno.rs gledali bi ove kojima se oči cakle na dnevno.hr samo preko nišana puške… Mihael Ljubas, međutim, u širini svoga srca voli i jedne i druge, a bogme i treće, i kad pogledaš – a zašto ih i ne bi voleo? I vi biste voleli one koji su tako dobri prema vama…
 
Pa dobro, da su nacionalisti po prirodi stvari magarci, to sam i ranije znao; skoro poluvekovno životno iskustvo uči me da naprosto ne možeš biti nacionalista a da ti nešto strašno važno ne nedostaje, bilo intelektualno, bilo duševno, bilo oboje. Ali ipak, da mogu biti baš takvi i baš toliki magarci i tukci, pa sto mu gromova, to je ipak i za mene neprijatno iznenađenje! Takoreći antropološko…
 
Mislim, kako osećati elementarnu sigurnost ako znate da tu negde, pored vas, žive ljudi koji su do te mere lišeni elementarnog rezona, ma šta rezona:. elementarnog snalaženja u svetu bića, stvari i pojava!? O elementarnom samopoštovanju da i ne govorim: kako neko može ‘‘pušiti“ takve sadržaje slivajući (makar posredno) svoje novce u jednu te istu kasu zajedno sa svojim parnjakom iz “neprijateljske“ nacije? Ako otklonimo mogućnost kliničke retardiranosti, jedino racionalno objašnjenje je duboko interiorizovani samoprezir, posvemašnji nihilizam koji započinje već pogledom u ogledalo.
 
Ima u tom Mihaelu Ljubasu (‘‘kao metafori“, dodala bi Susan Sontag) nečega od ciničnog postkomunističkog Ostapa Bendera, ima u njemu (eto duševne hrane za levičare) i te kako i nečega od intrinzičnog ‘‘preduzetničkog“ duha kapitalizma koji zapravo transcendira ama baš sve ideologije i svetonazore (uključujući, dakako i onaj antikapitalistički, kojeg s posebnim apetitom usrkuje i pretvara ga u deo svog asortimana ‘‘subverzivne“ zabave za studente s dreadlocksima i napirsane studentice i njihove ‘‘harizmatično“ bradate, petarpanovske profesore) i pretvara ih u spektakl na kojem se može dobro zaraditi.
 
Gledano negde s ‘‘marsovskih“ visina, sve bi to, iz navedenih razloga, nekome moglo izgledati i na neki morbidan način ‘‘simpatično“: dosetio se veseljak kako izmusti još para od budala! Ovce su za šišanje, ne? Eh, nevolja je (moja barem) u tome što ja to ne mogu da gledam s te visine, odviše sam blizu i odviše me se sve to tiče i odviše ružnog proizvode i recikliraju takvi ‘‘projekti“, a ni te ovce, koliko do juče, ovde nisu bile za šišanje nego za – klanje. A s klanjem se ja ipak ne bih zajebavao, ako se dobro razumemo.