„Da smo išli do kraja, Amerika sada ne bi postojala“

Lokacija: „Serpuhov-15“, komandni punkt za rano upozoravanje o raketnom napadu, južno od Moskve.

Vreme: nekoliko minuta posle ponoći, 26. septembra 1983. godine.

Elitni oficiri sovjetske protivvazdušne odbrane te večeri započeli su još jednu noćnu smenu u objektu najvišeg nivoa tajnosti. Njihov komandant, 44-godišnji potpukovnik Stanislav Petrov, smestio se na svoje mesto u očekivanju da i ta noć prođe u rutinskom osmatranju, kada je zavijanje sirena odjednom prekinulo tišinu u bunkeru.

Petrov je bio deo lanca komandovanja u kome su bile predviđene višestepene provere kako bi se izbegla slučajna ili nedozvoljena upotreba sovjetskih strateških nuklearnih raketa.Prisutni oficiri odmah su počeli da gledaju u ogroman ekran koji je iznenada oživeo i na konzole na kojima su zasvetlele raznobojne lampe – to je bio znak da je SSSR napadnut. Da stvar bude još gora, crveno dugme pored stolice komandanta punkta počelo je da trepće. Taj taster imao je samo jednu namenu – pritiskom na njega otpočinjao je proces lansiranja hiljada sovjetskih raketa usmerenih na zemlje Zapada.
Petrov je bio iskusan vojnik, u službu je stupio još početkom 1970-ih, ali čak ni on nije bio u potpunosti pripremljen da se nosi sa nastalom situacijom. Sistem za detekciju napada dao mu je informaciju da je do njegovog komandnog punkta stigao signal od satelita za nadgledanje „Molnija“ („Munja“). Računar protivraketnog sistema izvršio je analizu signala i „doneo zaključak“ da je sa kontinentalnog dela SAD ispaljena jedna interkontinentalna balistička raketa sa više nuklearnih bojevih glava.
Dok je osoblje u bunkeru još bilo u stanju šoka, stiglo je obaveštenje da je ispaljen i drugi projektil, potom treći, četvrti i peti – i da svi lete ka ruskim gradovima.

Procena je bila da će rakete do SSSR-a stići do protivnika za 30 minuta. Sovjetskoj vrhovnoj komandi bilo je potrebno 15 minuta da pokrene raketni protivudar, tako da su oficiri u bunkeru imali najviše 10 minuta da reaguju. Ako oklevaju, prilika da se uzvrati na napad nestaće nepovratno.

Nije bilo vremena za premišljanje

Petrov je kasnije u intervjuu za „Glas Rusije“ izjavio: „Tokom 15 sekundi bili smo potpuno šokirani. Morali smo da odlučimo šta ćemo da preduzmemo“.

U bunkeru je nastala pometnja. Svetla na elektronskim mapama i konzolama intenzivno su pulsirala. Njegove kolege oficiri smatrali su da sistem možda greši kada registruje jednu ili dve rakete, ali da greške ne može da bude kada uoči čak pet projektila. Po njima, bilo je očigledno da je u toku napad koji će dovesti do „kraja sveta“. A u takvoj situaciji dužnost Petrova bila je da pritisne taster kojim se započinje protivnapad. „To nije bilo za ljude slabih živaca“, rekao je on. „Na tom mestu bilo je toliko napetosti, zbunjenosti i pometnje da je sve lako moglo da preraste u paniku.“

„Ne započinje se rat sa pet raketa“

Od njega se očekivalo da pritisne taster. To je trebalo da učini, jer su postojali svi znaci da su SAD lansirale rakete na SSSR. Jurij Vasiljev, Moscow NewsAko vam se desi da morate doslovno da odlučujete o sudbini čovečanstva, u tim trenucima panika je najgori saveznik. Dok je uzbuđenje u bunkeru raslo, Petrov je učinio nešto što se ne očekuje od vojnika. Poput jednog od aktera Kubanske raketne krize iz 1962, Vasilija Arhipova, koji je odbio da ispali torpeda sa nuklearnim glavama na američke brodove uprkos njihovoj provokaciji, i ovaj oficir protivvazdušne odbrane prenebregao je pravila službe: nije poverovao indikatorima koji su govorili da je napad u toku.

Jurij Vasiljev napisao je za Moscow News: „Od njega se očekivalo da pritisne taster. To je trebalo da učini, jer su postojali svi znaci da su SAD lansirale rakete na SSSR. Njegova dužnost je bila da pritisne taj taster. Povrh svega, upravo je Stanislav Petrov bio autor uputstva kako treba postupiti u situacijama poput te. Ali, on to ipak nije učinio“.

Petrovljeva odluka nije se zasnivala samo na rešenosti da rizikuje. „Kada neko želi da započne rat, on neće da ispali samo pet raketa“, rekao je. „Ne možete protivniku mnogo da naudite sa tako malo projektila“. Potom je dodao: „Drugo, kompjuter je – po definiciji – bez mozga. Ima mnogo stvari koje on može da registruje, a onda da ih pogrešno protumači kao raketni napad.“

„Da smo išli do kraja, Amerika sada ne bi postojala“

Petrov je bio deo lanca komandovanja u kome su bile predviđene višestepene provere kako bi se izbegla slučajna ili nedozvoljena upotreba sovjetskih strateških nuklearnih raketa. Njegovo osnovno zaduženje bilo je da prati satelitske signale. U slučaju potrebe mogao je obaveštava nadređenu komandu, a ona je dalje izveštavala sovjetski Generalštab koji je jedini imao ovlašćenje da se sa državnim rukovodstvom dogovori o tome da li će se i kako uzvratiti na napad.

To nije bilo za ljude slabih živaca. Na tom mestu bilo je toliko napetosti, zbunjenosti i pometnje da je sve lako moglo da preraste u paniku. Stanislav PetrovTakođe, sovjetski radari smešteni na tlu nisu registrovali rakete. Nije poznato šta se te noći događalo u Kremlju, ali je malo verovatno da bi sovjetsko rukovodstvo, na čijem je čelu tada bio Jurij Andropov, svoje nuklearne bombe lansiralo bez višestruke provere uključujući i telefonski razgovor sa Belom kućom preko „crvenog telefona“.

Situacija je bila još opasnija zahvaljujući događajima koji su joj neposredno prethodili. Posebno treba pomenuti i delovanje tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Još od 1980, kada je započeo svog prvi predsednički mandat, ustremio se na SSSR sa propovedničkim žarom. „Mnogi od njegovih savetnika dugo su se pre toga zalagali za pripremu nuklearnih napada i aktivno su radili u tom pravcu“, napisao je Nikolas Tompson za magazin Wired. „Oni su bili nastavljači dela Hermana Kana, autora knjiga 'O termonuklearnom ratu‘ (On Thermonuclear War) i 'Misliti o nezamislivom‘ (Thinking About the Unthinkable) [Kan je zastupnik teorije da nuklearni rat ne bi bio „kraj sveta“ i da se u njemu može pobediti - prim. red.]. Smatrali su da će strana koja ima više nuklearnog naoružanja i koja jasno izražava nameru da ga upotrebi biti nadmoćnija prilikom kriznih situacija.

Imajući sve to u vidu, sovjetsko vođstvo je ozbiljno razmatralo mogućnost da SAD izvedu nenajavljen nuklearni napad i zato je svojim obaveštajcima širom sveta poslalo instrukciju da posebno obrate pažnju na znake da se tako nešto sprema. KGB je izvestio da Regan i njegove kohorte planiraju nešto slično napadu na SSSR koji je 1941. izveo Adolf Hitler, kao i da veruju da će SAD moći da prežive nuklearni rat, čak i ako Evropa bude potpuno razorena.

Činjenica je da su se Amerikanci u Reganovo vreme često „igrali vatrom“, što je lako moglo da dovede do nuklearne katastrofe. SAD su izvele niz „ratnih igara“ sa ciljem da psihološki deluju na svoje protivnike – njihove mornaričke jedinice i strateški bombarderi izvodili su provokacije blizu lokacija koje su za SSSR imale stratešku važnost.

Da stvar bude još gora, samo tri sedmice pre registrovanja lažnog napada, međusobni odnosi dve supersile naglo su se pogoršali, pošto je iznad SSSR oboren južnokorejski avion koji je pod sumnjivim okolnostima zalutao nekoliko stotina kilometara unutar sovjetskog vazdušnog prostora. Među poginulima se navodno nalazio i jedan američki oficir, a zvanični Vašington je obaranje aviona nazvao „još jednim zločinačkim potezom imperije zla“. (Potpuno je druga stvar što su Amerikanci ovu letelicu najverovatnije žrtvovali u okviru složene operacije osmatranja u kojoj su učestvovali i špijunski sateliti i avioni SR-71.)

Petrov se, dakle, našao u veoma složenoj situaciji. Kako je kasnije zaključio: „Da smo tada išli do kraja, Amerika danas ne bi postojala.“

Zločin i kazna

Naknadno je utvrđeno da je uzrok lažne uzbune bila veoma retka pojava: sunčeva svetlost se reflektovala od visokih oblaka i tako zbunila senzore na satelitu, pošto se odsjaj poklopio sa njegovom veoma ekcentričnom orbitom

Malo verovatno da bi sovjetsko rukovodstvo svoje nuklearne bombe lansiralo bez višestruke provere uključujući i telefonski razgovor sa Belom kućom preko „crvenog telefona“.Često se govori da je Petrov spasao svet toga dana. Ono što je sigurno jeste da je razotkrio mane veoma skupog sistema za rano otkrivanje napada. Da je za svoj postupak nagrađen to bi se po merilima koja su važila u tadašnjem sovjetskom društvu moglo protumačiti i kao priznanje da njegovi nadređeni, komandanti elitnih sovjetskih jedinica, nisu prethodno dobro odradili svoj posao. Ali, na kraju krajeva, on nije uradio ono što mu je bila dužnost. Zato je i kažnjen, ali relativno blago. Nije otpušten iz službe, ali nije nikada unapređen u čin pukovnika što mu je značajno umanjilo penziju.

Međutim, posle raspada Sovjetskog Saveza Petrovljevi nadređeni objavili su detalje o njegovom postupku, i on je postao poznat na Zapadu. Sa Zapada su usledila i priznanja: u februaru 2013. dobio je Drezdensku nagradu.

Finale: „Perimetar“

Posle ovog incidenta, Moskva je odlučila da ubrza izgradnju robustnijeg protivraketnog sistema pod nazivom „Perimetar“, što je bila najstrože čuvana tajna. „Perimetar“ je projektovan da izdrži najrazorniji raketni napad Zapada i da čak i tada ostane potpuno operativan. Ako se napad desi i ako izvesno vreme ne dobije komande od operatera, „Perimetar“ je programiran da, računajući da se desilo najgore [da među živima nema nikog ko može da pokrene protivnapad - prim. red.], automatski izvrši lansiranje ruskih nuklearnih raketa ka zemljama Zapada. „Perimetar“ radi i danas.