Oproštaj od Džimija Barke

Gaga Nikolić se juče oprostio od nas. Mi nismo od njega, jer teško je prihvatiti odlazak nekog tako voljenog i bliskog, nekog ko je u svakom domu bio tako rado viđen gost, rod najrođeniji, voljen i cenjen, obožavan uz puno poštovanje. Bilo da nas je gledao sa dasaka koje život znače, sa malih ili velikih ekrana Dragan Nikolić je naša srca osvajao sa tako nekom finom lakoćom. Zato što nam se nije agresivno nametao, što nam nije „iskakao i iz frižidera“ pametujući ili žaleći se na razne teme (izbegavao je medijsko eksponiranje), što je svoj privatni život držao podalje od javnosti, što nam je dozvoljavao da prepoznamo koliko duha, šale i samoironije u sebi nosi, ne otkrivajući nam i svoje muke. On se i sa svojom teškom bolešću, što ga je od nas otela u njegovoj 72. godini života, nosio gospodstveno. On je u svakom pogledu bio, jeste i ostaće velika glumačka zvezda.

„Možda je to što se o meni ne zna deo neke moje strategije. Ako sam, glupo rečeno, prodao dušu đavolu i bavim se javnim poslom od koga zavisi integritet i način života, važno je sačuvati deo sebe koji se može podariti samo malom broju ljudi. Gluma je pokazivanje, želja za dopadanjem, laganje, lažno predstavljanje. Onaj intimni deo čovekove ličnosti je važan. Ono što je dobro za glumački posao, moglo bi biti pogubno za privatni deo ličnosti. Ja sam uspeo to da razdelim“, govorio je svojevremeno Nikolić.

Taj Beograđanin, nekadašnji mangup sa mitskog Crvenog Krsta (rođen je 21. avgusta 1943) što je najvažniju školu života prvo savladao na ulici, košarkaškim terenima i poljanama oko kraja, pretrčao je preko gimnazije i ekonomske škole da bi kao najmlađi student (sa 17 godina) upisao Akademiju za pozorište, film i televiziju, otisnuo se u svet filma manjom ulogom u „Pravo stanje stvari“ (1964) zatim i u televizijsku seriju „Dovoljno je ćutati“ (1965), kada je umesto sa Dragoslav greškom bio potpisan kao Dragan Nikolić.

Tako je postao Dragan. I kao Dragan je ostvario i svoju prvu glavnu filmsku ulogu, onu – antologijsku. Ulogu Džimija Barke tog mladog sezonskog radnika labavog morala, prevaranta i zavodnika ubogih žena i devojaka iz provincije, u filmu „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Žike Pavlovića (1967). Nikolić je tog svog tragičara Džimija Barku „obojio“ i spontanim humorom i samoironijom, nagoveštavajući još tada kakvi ga likovi zanimaju. Od večitih gubitnika, momaka sa margina, palanačkih sanjara, likova sa sumnjivih vrhova i društvenog dna, šarmera na prvu loptu, malih životnih podvižnika, romantičara sa (kvazi)građanskim pedigreom...

Ogroman je taj glumački registar Dragana Nikolića, učvršćen još tokom sedamdesetih godina prošlog veka tokom obračuna sa zlatnom erom jugoslovenskog „crnog talasa“ njegovim ulogama i u „Horoskopu“ Bore Draškovića, „Bubama u glavi“ Miše Radivojevića, „Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bahrudina Bate Čengića, „Mlad i zdrav kao ruža“ Jovana Jovanovića, „Kičmi“ Vlatka Gilića...

Krajem sedamdesetih pred publiku stiže film „Nacionalna klasa“ Gorana Markovića i nezaboravna Nikolićeva uloga Brane Flojda, zbog koje je zauzeo neprikosnoveno prvo mesto u svim devojačkim spomenarima. Stižu i osamdesete i uloga Pevača u kultnom filmu „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana, a zatim u uloge u „Banović Strahinji“ Vatroslava Mimice, Golubovićevom „Sezona mira u Parizu“, u „Nešto između“ Srđana Karanovića, „Balkan ekspres“ Branka Baletića, „Poslednji krug u Monci“ Ace Boškovića, Markovićev „Sabirni centar“, „Seobe“ Aleksandra Saše Petrovića...

U turbulentnim devedesetim godinama prošlog veka osim u filmovima „Original falsifikata“ D. Kresoje, Nikolićevog „Tri karte za Holivud“, Radivojevićevog „Ni na nebu ni na zemlji“, Dragana Nikolića gledamo i pamtimo i u Kusturičinom“ Andergraundu“ u ulozi režisera, u „Buretu baruta“ Gorana Paskaljevića u liku prijatelja, kuma i bokserskog sparing partnera Svete , kroz čiji se lik otkriva čitav dijapazon čuvenih kumovskih prevara i izdaja, ali i u francuskom filmu „Trg Vandom“ Nikol Garsije gde je kao Janoš bio partner Katrin Denev... Od dvehiljadite pa do ovih dana, u većim ili manjim sporednim ulogama Nikolić se pojavljuje u više od deset filmova. Poslednji put u ulozi Žila Rimea, predsednika Fife u filmu „Montevideo“ Dragana Bjelogrlića...

Osvrćući se jednom prilikom na početke svoje filmske karijere Dragan je rekao: „Nema sumnje da sam odmah na početku dobio pravu šansu ulogom u filmu „Kada budem mrtav i beo“. Nemam razloga da budem nezadovoljan ni ostalim svojim ulogama. Zahvaljujući filmovima postao sam neka vrsta prototipa takozvanog buntovnog heroja, mladog čoveka sa ulice koji je stalno u borbi sa nekakvim konvencijama i vežbanju u cinizmu, vodeći svoj privatni rat protiv sveta kakav poznajemo. Vodilo je to ka glumačkom klišeu, počeo sam da dobijam samo one uloge koje su, tobože, slične čoveku Draganu Nikoliću, iako čovek tog imena njemu uopšte nije bio sličan. Mladi, buntovni heroji ulazili su pod moju kožu, ali ja nisam uspevao da uđem u njihovu. Ili je možda obrnuto...“.

Od tih početaka pa do poslednjih uloga Nikolić je ostajao u rangu glumaca koji poput Marčela Manstrojanija ili Klinta Istvuda nikada ne menjaju svoj izražajni glumački registar. Dragan Nikolić je istrajavao na našem filmskom nebu, rano, ili je tačnije reći – na vreme, postavši jedan od najznačajnijih glumaca jugoslovenskog i srpskog filma. Ali, i nezaboravan televizijski lik, jer kako zaboraviti Prleta iz „Otpisanih“, i pozorišni čovek koji je samo u Ateljeu 212, čiji je stalni član ansambla dugo bio, ostvario na desetine dragocenih uloga. Stetite se samo njegovog Gavrila u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“ ili njegovog Đenke u „Maratonci trče počasni krug“. Sa radošću ga je zapamtila i francuska publika gledajući ga u dve sezone u ulogama u pariskom pozorištu „Theatre de la Ville“...

Gde god bi Gaga kročio širio bi oko sebe neku posebnu svetlost. Bilo da se šali na račun „kupačice“ na Rosama, bilo da se u čudu zagleda u sendvič za izgledom šperploče u Jat-ovom avionu za Pariz, bilo da sa setom gleda u Savu dok delimo sto u improvizovanoj kafanici kod Čede Dede. U tu svetlost je tako sponatano uvlačio ljude oko sebe, čineći ih nekako boljim i na neki čudan način oplemenjenijim.

Taj gospodin i šmeker sa Krsta voleo je svoju Milenu svim srcem, još od trenutka kada su 1972. prvi put prislonili „Obraz uz obraz“ u najpopularnijem jugoslovenskom televizijskom šou Zdravka Šotre, a samo ona zna koliko joj je „mast vadio“ svojim šalama i pošalicama na njen račun.

Naša diva Milena Dravić, Milena nacionale i Dragan Nikolić bili su i ostali neraskidivi bračni par, deleći i dobro i zlo, uz puno međusobno razumevanje i veliko međusobno poštovanje. Delili su ljubav, ali i gorak glumački hleb.

Naša Milena je uz našeg Gagu ostala do poslednjeg trenutka, oprostivši se od njega u ime svih nas. Od juče je na nebu zauvek zasijala Draganova zvezda, a mi nekako znamo da nas on sa nebesa, sa šmekerskim pogledom i osmehom, sada posmatra. Gleda i ne trepće. Mora da nam sprema kakvu novu šalu.