Saplitanje u mraku

Elem, bio je jedan od poslednjih decembarskih dana a mene je, ko zna otkud i zašto, nešto uhvatilo da razmišljam kako, eto, decenijama entuzijastično odlazim u pozorište, bog zna koliko sam predstava video, a opet, ne pamtim da se ikada dogodilo nešto "nepozorišno" što bi izvođenje predstave privremeno prekinulo ili sasvim obustavilo; a kad pogledaš, zapravo je normalno da se takvo šta dogodi s vremena na vreme: sve ide u realnom vremenu i prostoru, krhak je taj balončić paralelne, pozorišne stvarnosti koji deli scenu od publike kroz famozni "četvrti zid", pozorište je vrlo opipljiva, fizička stvar, a živi smo ljudi, i mi u publici i oni na sceni.
 
Zar je moguće da nikada nikome ne pozli, ili čak da niko ne umre tokom predstave, a znano je da se umreti može bilo kad i gde, pod razumnim preduslovom da si prethodno živ? Ili, recimo, neko iz protesta nasilno prekine predstavu (dobro, desilo se i to u Beogradu 1990, ali nisam bio prisutan), ili nevreme prekine izvođenje na otvorenom, ili naprosto nestane struje? Međutim – ništa: što god sam počeo da gledam, to sam i odgledao, bez bitnijih smetnji.
 
Gospodin koji je otišao do one žene ne bi li joj nekako pomogao, te je pričao s njom čekajući lekare, kaže da mu je gledateljka rekla kako je bila ’’nacionalno uvređena’’ predstavom i upravo je bila krenula da demonstrativno napusti gledalište. Osim što je sve ispalo još mnogo demonstrativnije nego se nadala: toliko demonstrativno da je i samu predstavu makar i privremeno prekinula, mada je jedinu stvarnu štetu nanela samoj sebiTe večeri takođe sam se odao mom najdražem večernjem poroku: u beogradskom je Narodnom pozorištu gostovalo istoimeno pozorište iz Subotice, s "Koštanom" Bore Stankovića u režiji – ma, šta režiji, u temeljitoj reinterpretaciji! – panonskog maga Andraša Urbana, verovatno najinteresantnijeg i najinventivnijeg reditelja u današnjoj Srbiji i Vojvodini, a sa uvek čarobnom Eminom Elor u naslovnoj ulozi. Emina je Mađarica, rodom Subotičanka, glavna zvezda novosadskog pozorišta na mađarskom jeziku Ujvideki szinhaz.
 
Ima nečega što sluti na nevolju u ovoj konstelaciji. S jedne strane, poprište događaja je beogradsko Narodno pozorište, koje je u najnovijoj konzervativnoj kulturnoj revoluciji (započetoj smenom demokratske vlasti) dobilo ulogu simboličkog centra neokonzervativne restauracije. Komad je, pak, naizgledni "ziher", sastavni deo nacionalnog kanona, bez obzira na to šta je bio i značio Bora Stanković u svom vremenu i izvornom kontekstu. Međutim, subotičko pozorište, jedno od najboljih u zemlji, sa sjajnim mladim ansamblom, kreativni je partybreaker, Urban je em nekonvencionalan umetnik koji ne mari za malogrđanske svetinje em je, je li, Mađar, kao i glavna mu glumica – pa zar da ti Mađari uzmu da se poigravaju Našom Baštinom kako im se hoće, i to usred Beograda, štaviše u "hramu nacionalne kulture"?!
 
Urbanova predstava je u svakom pogledu sjajno ostvarenje koje, nimalo ne izneveravajući bitne tokove Stankovićevog dela, na očaravajuće zaigran način reaktuelizuje priču o pustom patrijarhatu, potlačenosti žene, o palanačkom mentalitetu i o mržnji i fobiji prema "drugačijima", ovde prema – Romima. A može i Ciganima. Zapravo, teško da sam tokom 2013. gledao više od 2-3 predstave koje su barem ravnopravne ovoj. Misli li tako i dobra većina onih koji su te večeri bili tamo, na maloj, "sporednoj" (i jedinoj bar povremeno zanimljivoj) sceni Narodnog pozorišta? Sudeći po dugom aplauzu i ovacijama na kraju, biće da misli.
 
Kako god, predstava je bila negde na polovini, ansambl je upravo izveo furiozni song čiji refren ide otprilike "jebeš zemlju Srbiju i mene u njoj"; scena se završila, nastaje tišina i prelaz ka novom prizoru, mladi glumac ulazi i leže na naslagane stolice, iz dubine scene pojavljuje se glumica koja treba da mu priđe. U tom trenutku, negde iz pozadine začujem jauk, pa još jedan, čitav rafal jauka; sedim otprilike u sredini gledališta, osvrćem se unazad u pokušaju da lociram izvor zvuka, gotovo plačan ženski glas.
 
Ali, šta uopšte postiže svim tim kermesom? Na kraći rok, mnogo buke i štete. Ali suštinski ipak ništa, osim što se samopovređuje. Kulturološki horizont patriotsko-klerikalne desnice uvek se svede na to: na samopovređivanje, na pucanje u sopstvenu nogu. U svakom slučaju, nadam se da je ona gospođa dobro i zdravo dočekala novu godinu, a naravoučenije je samo jedno: nikada ne potcenjujte gustinu mraka i perfidnu zavojitost staza u tzv. reprezentativnim institucijama nacionalne kultureRazume se da u prvi mah pomislim da je i to deo predstave. Međutim, nije. Žena iz jednog od poslednjih redova krenula je napolje, u mraku se saplela na stepenice (inače zavojite i vrlo nezgodne) i povredila se. Navodno je pre toga nešto glasno prokomentarisala na račun predstave, ali to do mene nije doprlo. Pale se svetla u gledalištu, dvoje mladih glumaca "zamrzava" se na sceni i posle nekog vremena se povlače. Sledećih najmanje dvadeset minuta svi čekamo da dođe hitna pomoć i odvede povređenu gospođu. Pozorišna iluzija nam je razbijena, "stvarnost" je diverzantski upala u nju i svi smo zbog toga pomalo razdraženi. Napokon, medicinari dolaze i predstava se, hvala bogu, nastavlja tamo gde je stala, uz glasnu podršku publike.
 
Međutim, ima i nešto pre toga. Gospodin koji je otišao do one žene ne bi li joj nekako pomogao, te je pričao s njom čekajući lekare, kaže da mu je gledateljka rekla kako je bila "nacionalno uvređena" predstavom i upravo je bila krenula da demonstrativno napusti gledalište. Osim što je sve ispalo još mnogo demonstrativnije nego se nadala: toliko demonstrativno da je i samu predstavu makar i privremeno prekinula, mada je jedinu stvarnu štetu nanela samoj sebi. Nadam se – ne ozbiljnu…
 
E, sad, šta je tu ona obećana simbolika? Sedeo sam u gledalištu u pretežnom okruženju pozorišnih ljudi, kritičara, novinara; na reči neposrednog svedoka o tome šta se i kako dogodilo, u nama je proradio zluradi cinik: ima boga! Ne zato što bi bilo kome bilo uistinu drago da se neka "nacionalno uvređena" građanka povredila pri pokušaju da napusti poprište blasfemije; ne, pre će biti da je to bio sarkastično-samoodbrambeni humor onih koji iznova do poslednjeg damara osećaju kako su im se ručerde namnoženih žreca i komesara "svete nacionalne kulture" ponovo primakle vratovima, s namerom da ih udave. Neki su, uostalom, već uspešno pridavljeni.
 
"Nacionalno uvređena" građanka, kojoj želim zdravlje, sreću i dobre živce, u neku je ruku idealna metafora glavnog toka pasatistički zamišljene, otuda nužno i kičerozne, u težim slučajevima aktivno i štetočinski reakcionarne "patriotske kulture": na pojavu istinske umetničke kreativnosti i kulturne vitalnosti reaguje napadom (moralne) panike; "institucionalizujući" se i utvrđujući se na poziciji arbitrirajuće moći (po pravilu nepraćene kompetencijom i odgovornošću), gleda da je likvidira; u vidu pojedinca ili pojedinke zatečene u dubini neprijateljske teritorije (to jest, usred autentičnog umetničkog čina!) to dakako ne može, pa primenjuje rezervnu strategiju: demonstrativno se "ograđuje" od svetogrđa prema mrtvozorničkom Kanonu. Ali, šta uopšte postiže svim tim kermesom? Na kraći rok, mnogo buke i štete. Ali suštinski ipak ništa, osim što se samopovređuje. Kulturološki horizont patriotsko-klerikalne desnice uvek se svede na to: na samopovređivanje, na pucanje u sopstvenu nogu.
 
U svakom slučaju, nadam se da je ona gospođa dobro i zdravo dočekala novu godinu, a naravoučenije je samo jedno: nikada ne potcenjujte gustinu mraka i perfidnu zavojitost staza u tzv. reprezentativnim institucijama nacionalne kulture…