Džezerski život

“Odužiti svoje“ je izraz džez muzičara za godine učenja i potrage za osobenim zvukom i stilom dok je plata još uvek mala i neredovna. Ponekad u džezu nema dovoljno posla da bi se preživelo i šegrt je prisiljen da oduži najteži dug od svih – da prihvati dnevni posao.

U najranijim godinama džeza, međutim, malo svirača je tako ozbiljno shvatalo muziku. „Muzikanti“ sa juga i jugozapada početkom veka gledali su na nužnost da se bave nekim drugim zanatom tokom dana kao na nešto što se podrazumevalo samo po sebi. Na selu su mnogi od njih bili nadničari ili nezavisni farmeri koji su sami učili da sviraju instrumente koji su im bili raspoloživi i svirali su za svoje zadovoljstvo ili u slobodno vreme na lokalnim plesovima i izletima. Osnivali bi neuvežbane amaterske limene i gudačke bendove, ali jedva da su na sebe gledali kao na „umetnike“. Muzika je za njih bila izraz vlastite ličnosti, ali bila je namenjena i zajednici što im je donosilo veći ugled i prihode.

Kasnije, u gradovima, ljudi koji su svirali u limenim bendovima na paradama i koji su uveče odrađivali plesove često su po zanimanju bili berberini, uvijači cigara, lučki radnici, zidari, drvoseče ili krovopokrivači. Neki – naročito lutajući bluz pijanisti i pevači – radili su na ivici zakona, izdržavajući se uglavnom od kockanja, podvođenja ili tako što bi postali profesionalni igrači bilijara. Ipak, najveći broj džezera činili su relativno odgovorni građani koji su u svojim ulogama muzičara svirali potpuno primenjenu muziku.
 
Džez (ili „regtajm“, kako su muziku slobodno nazivali na jugu) sviran je na plesovima, paradama, pauzama u burdeljima i da upotpuni radost, bes ili tugu viskija u krvi. Muzika je funkcionisala ako bi naterala slušaoce da se bolje osećaju. Rani džez muzičar merio bi svoj uspeh po tome za koje bi vreme unapred bio unajmljen. Jedini kritičari bili su plesači i pijanice.
Postepeno, u drugoj deceniji veka, više muzičara je moglo da se bavi muzikom kao poslom s punim radnim vremenom. Ali, nijednom od putnika nikad nije bilo dozvoljeno da zaboravi da je on prvenstveno „zabavljač“. Prvi talas džez profesionalaca radio je na karnevalima i predstavama pod šatorom; išli bi sa vodviljom; i pridruživali bi se bluz pevačima i komičarima sa kojima bi ponekad učestvovali i u skečevima.

...

Bilo je i mnogo crnaca iz srednje i više klase koji su se razjareno protivili džezu zato što ih je ta muzika podsećala na prošlost, na jug i ropstvo. Plašili su se i da će emotivna sloboda i strast džeza samo pojačati karikaturu „prirodnog“ crnca koju je crtala većina belaca. Regtajm pijanista Laki Roberts seća se da, početkom veka, bluz nije smeo da se svira u dnevnim sobama mnogih „pristojnih“ crnačkih domova. Ralf Elison, koji je odrastao u Oklahoma Sitiju tokom dvadesetih godina, pamti da je „većina poštovanih crnaca iz grada gledala na džez kao na nazadni oblik izražavanja nižeg staleža i da je postojala jasna razlika između onih koji su prihvatali svoje folklorno iskustvo i živeli u njegovoj blizini i onih čija su sopstvena statusna stremljenja dovodila do toga da ga odbace i opovrgnu.“ Elisonu je kasnije na crnačkom univerzitetu „Taskigi“ bilo zabranjeno da svira džez pod pretnjom isključenja.

...

Odbrambeni stav džezera prema kritici verovatno će još dugo trajati. Delom zbog činjenice da je džez od samog početka bio tvrdoglavo empirijska, samoistraživačka disciplina sa malo obzira prema „legitimnim“ normama tona, položaja prstiju prilikom sviranja ili intonaciji. Džezer, naročito crn, ponosan je na ono što je sam razvio. Zbog ogromnog emotivnog ulaganja u svoju muziku, džez muzičar uglavnom poštuje samo mišljenja drugih muzičara koji su i sami rešavali svoje probleme i razrađivali stilove, ali čak ni njihova mišljenja ne poštuje baš uvek. Pored toga, crni svirač često ne veruje da su kritičari – skoro svi su beli – odužili emotivne „dugove“ koje je, od trenutka kada je rođen, procenio kao bitne. Samim tim, on rasuđuje, ne uvek pravedno, kako onda kritičari uopšte mogu da razumeju njegovu poruku koja je mnogo veća od nota koje svira?

Još jedan razlog za sumnjičavu uskogrudost mnogih džezera ima veze sa tim što sebe procenjuju kao izuzetno „moderan“ sloj u ovom društvu. Smatraju da su njihova muzika i životi na neki način protest protiv konzervativnog konformizma običnih ljudi, ne shvatajući uvek koliko je znatan deo džeza postao konformistički i rukovođen novcem. Pošto je u poslednjih dvadeset godina muzika sve više postala objekat sam po sebi, povećao se i ovaj osećaj „posebnosti“. Neki šegrti su sada uvučeni u džez više zbog njegove aure tajnog društva nego zbog same muzike. Preveliko obraćanje pažnje na svoju „posebnost“ obično je, naravno, znak nesigurnosti. A ako je šegrt emotivno nesiguran kad počne da se uključuje u džez, ekonomska nestabilnost i žestoka konkurencija mogu vrlo brzo da mu poremete ravnotežu. Samim tim, i on će uskoro psovati kritičare što su naškodili njegovim šansama da zaradi više novca. „Ako ne mogu da kažu bilo šta dobro o nama, trebalo bi da pišu o nečem drugom. Ovde je već dovoljno teško.“

...

Sa takvim skoro mističnim, ponekad detinjastim i uvek agresivnim emocionalnim pristupom prema svom životnom delu, većina džez muzičara se suprotstavlja analizi čak i kad se u štampi nađe analiza jednog od njih. Pošto sve više intelektualaca postaju aktivni džez muzičari, očekujem da će nešto od tog neprijateljskog stava prema analizi iščeznuti, ali taj proces će zahtevati dosta vremena; bilo kako bilo, u sledećih nekoliko godina, ti „novi“ kritičari, koji se nadaju da će objasniti muziku i uticati na nju, sigurno neće dopreti do mnogih muzičara i kompozitora. I kad bi mogli, nisam siguran da bi to bilo od neke koristi.

...

Net Hentof (1925, Boston), ateista jevrejskog porekla, renomirani je džez kritičar, istoričar i romansijer, borac za građanske slobode, politički komentator i neustrašivi opozicionar; svedok je i hroničar većeg dela istorije džeza i dobro poznat mnogim najznačajnijim figurama džeza, često kao saborac na istom zadatku i prisan prijatelj. Kolumnista u mnogim eminentnim američkim dnevnim listovima, nekadašnji urednik Daun bita (1953-1957) i Džez rivjua (1958-1961). Do sada je objavio preko trideset knjiga iz različitih oblasti humanističke problematike. Živi u Njujorku.

U prvom delu knjige Džezerski život Hentof istražuje razvojne, socijalne, ekonomske, rasne, kulturološke i psihološke aspekte koji čine kontekst džezerskog života i džez muzike. U drugom, razmatra životne borbe i delo takvih velikana džeza kao što su Kaunt Bejsi, Čarls Mingus, Džon Luis, Telonijus Monk, Majls Dejvis i Ornet Kolmen.

Pisan inteligentno i pronicljivo, strastveno i duhovito, ovaj bogato dokumentovani i, još uvek, nezaobilazni klasik teorije i publicistike džeza od neprocenjivog je značaja za svakog ko teži boljem i dubljem poznavanju i razumevanju fundamentalne i epske ere modernog džeza koja intenzivno prožima i aktuelne (post i retro) strategije u džezu.

prevod s engleskog: Mimica Petrović-Radovanović i Aleksandar Radovanović

iz knjige "Džezerski život" u izdanju beogradske Utopije