Reforme u leru političke volje

Partitokratija je pojela društvo. Upravlja svim segmentima društva. Privredom, kulturom, informisanjem, zdravstvom, školstvom, naukom. Negativna stranačka selekcija je zavladala celim društvom. Na mestima direktora, po upravnim i nadzornim odborima, po ministarstvima, državnim organima i institucijama, javnim preduzećima, državnim i društvenim preduzećima, školama, bolnicama i domovima zdravlja. Ovo ovako više ne može. Odnosno može, ali je cena previsoka. Plaćaju je svi građani.

Kada počnemo da govorimo o tome ko treba da nosi teret reformi, tu podrška reformama počinje da se topi. Otpor reformama kreće od svih koji su dobitnici ovog propalog sistema, koji sada parazitiraju na leđima društva, svih građana, poreskih obveznika. Svi bi reforme, samo da ne utiču na njih i na njihove pozicije. Paraziti su i najglasniji.

Voleo bih da možemo da sprovedemo reforme, a da niko ne izgubi posao. Ali ne može.

Dok smo štitili „prava” preko 700.000 zaposlenih u javnom sektoru i javnim preduzećima, izgubili smo 300.000 radnih mesta u privatnom sektoru. Ko štiti prava preko 700.000 nezaposlenih?Bilo bi odlično kada bi javna preduzeća i državna administracija mogli da se reformišu bez partijskih zapošljavanja, ogromnih viškova zaposlenih koji praktično primaju debelu socijalnu pomoć. Da nam svima bude bolje bez sveobuhvatnih reformi. Nažalost, ne može.

Reforme znače i jačanje urušenih institucija sistema. Poštovanje pravila i ukidanje samovolje pojedinaca. U privredi to znači da ministar više neće ići po Srbiji sa džakom para i deliti ih tamo gde smisli da treba. I da ministar više neće najavljivati investitore i otvarati fabrike. Država ne treba da otvara ni fabrike ni radna mesta. Otvara ih privreda. Država treba da stvara dobar ambijent za privredu ne bi li bila uspešna. Da privreda stvara profit,da investira i otvara fabrike. Da zapošljava.

Spremnost na reforme meriće se spremnošću da donesemo ključne zakone i počnemo njihovo neselektivno sprovođenje. Zakone o radu, planiranju i izgradnji, stečaju, privatizaciji i javnim preduzećima... Ali oni su samo početak. Sledeća 2014.bićeteška godina i mora biti godina dubokih reformi svih društvenih sistema. Od dubine i uspeha reformi zavisi i to da li ćemo imati veći privredni rast 2015. A od njega zavisi da li će privreda stvoriti profit, investirati i otvarati nova radna mesta. A od toga zavisi da li će građani živeti bolje, da li će rasti plate i životni standard. Voleo bih da može obratno. Nažalost, ne može.

O Zakonu o privatizaciji

Ključna odredba nacrta novog zakona o privatizaciji jeste ukidanje stranački postavljenih nadzornih odbora i postavljanje privatizacionih upravnika. Oni direktori koji su kroz izradu ličnih karata i poslovnih planova za 2014. stekli poverenje Agencije za privatizaciju i Ministarstva privrede, zaposlenih i njihovih sindikata, automatski će biti postavljeni za privatizacione upravnike. Oni koji u tome nisu uspeli, biće smenjeni. Pitanje je da li postoji politička volja za samorazvlašćivanje političkih stranaka?

Zakon ne dozvoljava nove „Vršačke vinograde” i „Prve petoletke”. Ne dozvoljava nameštanje prodaja. Zahteva transparentnost. Jednake uslove za sve učesnike privatizacije. Dosadašnji pristup koji kaže da ta preduzeća nisu ništa vredna, da u stvari treba da platimo investitorima da preuzmu njihovu imovinu. To više neće moći. Dosta je bilo.

O zakonu o radu

Zakon o radu treba pisati i čitati sa stanovišta mikro i malih preduzeća, zanatlija i porodičnih firmi. U mikropreduzećima (manje od 10 zaposlenih) zaposleno je preko 500.000 ljudi. U malim preduzećima (od 10 do 50 zaposlenih) još 200.000. Sa druge strane, u javnom sektoru, javnim, državnim i društvenim preduzećima preduzećima, javnim ustanovama radi preko 700.000 ljudi. Za koga je pisan sadašnji Zakon o radu?

Zamislite da ste osnovali svoju malu porodičnu firmu i da treba nekog da zaposlite. A onda čitajte pravo na regres, na topli obrok, minuli rad, bolovanje, na procedure zapošljavanja i otpuštanja, otpremnine, na prošireno dejstvo kolektivnog ugovora. Da li biste zaposlili nekoga pod ovakvim uslovima? Šta ako vam posao ne krene kako ste planirali?

Za srednje i velike firme kao i za javni sektor služe kolektivni ugovori i sindikati koji pregovaraju o njima sa državom i velikim poslodavcima. I s njima pregovaraju o pravima većim od minimalnih prava garantovanih Zakonom o radu.

Zakon o radu služi za zaštitu prava radnika, ne za tovarenje socijalne politike na teret poslodavaca. I ne služi za zaštitu viška zaposlenih u javnom sektoru i partijski zaposlenih kadrova u državnoj administraciji. Trošak ovakve politike plaćaju svi građani.

Nema besplatnog ručka. Svaka politika ima svoje troškove. Trošak svih neproduktivnih nose produktivni. Trošak svih zloupotreba snose oni koji rade pošteno. Trošak najgorih nose najbolji. Zato i propadamo. Taj trošak postao je nepodnošljiv.

Dok smo štitili „prava” preko 700.000 zaposlenih u javnom sektoru i javnim preduzećima, izgubili smo 300.000 radnih mesta u privatnom sektoru. Ko štiti prava preko 700.000 nezaposlenih? Sa ovakvim zakonom neće naći posao, jer je rizik zapošljavanja prevelik. Zar nam iskustvo prethodnih 10 godina ne govori dovoljno?

Dobri poslodavci vode računa o dobrim radnicima. Loš zakon štiti loše radnike od dobrih poslodavaca. Da li ima loših poslodavaca? Napretek. Ali ne postoji zakonsko rešenje koje može da vam osigura dobro radno mesto kod lošeg poslodavca. Od njega morate da odete.

Zakon o radu i nerazumni nameti na rad su najveće prepreke privrednom rastu i stvaranju novih, zdravih radnih mesta i glavni generatori sive ekonomije. Oni su, pored kriminalne privatizacije i partitokratske privrede, među najvažnijim uzrocima našeg ekonomskog propadanja.

O Zakonu o stečaju

Izmene Zakona o stečaju povećavaju prava radnika i uvode njihovo prioritetno namirenja za sve godine za koje nisu primili platu, kao i povezivanje radnog staža. Zakon stvara i pretpostavke za tranzicioni fond za radnike koji ostaju bez posla. Povezana lica, ofšor kompanije, vlasnici firmi koji su ih doveli do stečaja namirivaće se poslednji. Uvodi se potpuna transparentnost postupka, veća odgovornost stečajnih upravnika, veća prava neobezbeđenih poverilaca, uglavnom dobavljača i zaposlenih, mogućnost da smene stečajnog upravnika i postave novog.

O Zakonu o javnim preduzećima

Izmene ovog zakona uvode licenciranje direktora i članova nadzornog odbora. Da bi vodili javno preduzeće, moraće da imaju odgovarajuća znanja. Nešto kao MBA diploma na Zapadu: master biznis administracije. Takođe, biće obavezno postavljanje poslovnih ciljeva svakog preduzeća i jasna merila uspeha na osnovu kojih će se ocenjivati direktori. Da li postoji politička volja i za ovo samorazvlašćivanje političkih stranaka?