Međunarodnopravni standardi o ljudskim pravima u djelatnosti međunarodnog pravosuđa

Da podsetimo da je 18. jula Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u predmetu Maktuf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine.[2] Sud je našao da je obzirom na vrste krivičnih dela za koja su bili osuđeni podnosioci (ratni zločini, za razliku od zločina protiv čovečnosti), bio narušen princip o nekažnjivosti u odsustvu zakona, pošto je Krivični zakon Bosne i Hercegovine iz 2003. godine još suroviji nego Krivični zakon bivše SFRJ iz 1976. godine i zbog toga bi podnosioci mogli dobiti manje kazne u slučaju primene zakonika iz 1976. godine. Evropski sud je presudio da je Bosna i Hercegovina prekršila član 7 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nakon odluke Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud BiH je 27. septembra i 22. oktobra 2013. godine, doneo preinačenje završne presude koju je ranije izrekao sud BiH za više od 10 slučajeva ratnih zločina u zemlji i presudio je da sud BiH treba da donese novu presudu u skladu sa starim Zakonikom iz 1976. godine.

U skladu sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava, sud Bosne i Hercegovine je 19. novembra naložio da se oslobodi 10 lica koja su služila duge zatvorske kazne zbog presude za međunarodne zločine. Tako su se među oslobođenim našli S. Jakovljević, B. Medan i P. Mitrović (osuđeni na 28 godina zatvora), A. Radovanović i B. Đinić (osuđeni na 32 godine zatvora) i M. Trifunović (osuđen na 33 godine zatvora). Sva lica bila su osuđena za navodni genocid u Srebrenici. Pored njih oslobođeni su i M. Savić (21 godina zatvora), M. Pekeš (29 godina) i N. Andrum (18 godina).

Ova sudska odluka izazvala je pravu pometnju među aktivistima međunarodnog pravosuđa. Sama po sebi, ova činjenica pokazuje koliko je ovim organima stalo do ljudskih prava.

Dakle, Serđo Bramerc, glavni tužilac MTBJ izrazio je “zabrinutost” zbog oslobađanja zatvorenika. Štaviše, on je rekao da se nada da će “relevantna lica biti izvedena pred sud”.[3]

Potom se šokirao Timermans, ministar inostranih poslova Holandije. On je izjavio da je sud BiH trebalo da utroši više vremena za izvršenje odluke Evropskog suda, kako bi pokušao da pronađe način da se primeni presuda bez oslobađanja osuđenih! Veoma čudna izjava: sud je razmišljao više od 4 meseca! Koliko još vremena za razmišljanje predlaže holandski ministar? Zapadni lideri vole da spekulišu o takozvanoj nezavisnosti suda. Međutim, kako oceniti ovakvu izjavu? Ovo je otvoren i koordinisan pritisak na sud.

Istovremeno, odluka Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP) uopšte nije jednoznačna. Treba obratiti pažnju na činjenicu da je ESLjP ukazao da njegovu presudu ne treba tumačiti kao poricanje primenjivosti Krivičnog zakona iz 2003. godine prema zločinima koji su prvi put bili uključeni u unutrašnje pravo 2003. godine i nedvosmisleno predstavljali krivično delo u skladu sa međunarodnim pravom u trenutku njihovog vršenja (to jest, tokom građanskog rata 1992-1995). Na taj način se ta odluka može kvalifikovati istovremeno i kao korak napred i kao korak nazad, jer ignoriše princip pravne sigurnosti. Tvrdnja da je niz zločina bio priznat u međunarodnom pravu jeste istinita, no ESLjP se pretvara da ne primećuje njihovo odsustvo u Krivičnom zakonu SFRJ iz 1976. godine.

Ovde je važno pomenuti da novi Krivični zakon “Bosne i Hercegovine” u stvari predstavlja KZ “za” Bosnu i Hercegovinu jer ga je uveo međunarodni namesnik (“Visoki predstavnik”). Ova okolnost iz ugla međunarodnog prava čini sumnjivim čitav zakon. Odluka Evropskog suda za ljudska prava doneta je od strane istih onih država koje finansiraju Visokog predstavnika, tako da uopšte nema potrebe govoriti o besprekornoj pravnoj utemeljenosti.

Zanimljivo je da i drugi međunarodni organi vrše pritisak na Bosnu i Hercegovinu. Na primer, Komitet UN za ljudska prava je “izrazio zabrinutost” time što “sudovi koriste arhaični Krivični zakon bivše SFRJ koji između ostalog ne poznaje definicije takvih pojmova poput zločina protiv čovečnosti, komandnu odgovornost, seksualno ropstvo i prinudnu trudnoću”.[4]

Ukoliko se vratimo odredbama Međunarodnog pakta o ljudskim pravima (u skladu sa kojim je i stvoren Međunarodni komitet za ljudska prava) vidimo da je za izbor u sastav Komiteta neophodno imati visoku kvalifikaciju u oblasti pravne zaštite ljudskih prava. Članovi Odbora za ljudska prava treba da budu visokokvalifikovani stručnjaci koji treba da znaju pravila o elementarnoj primeni prava, u tom smislu i univerzalnog pravila o zabrani retroaktivne primene prava, koji važi za sve pravne sisteme. Međutim, ovakve izjave pokazuju da u ovom slučaju “vodeći pravnici” deluju kao da nisu upoznati sa datim pravilom i smišljaju nekakve “uslove” za ukidanje ovog pravila “u nekim slučajevima”.

Republika Srpska se zalaže da se Krivični zakon BiH iz 2003. godine ne sme primenjivati retroaktivno na bilo koji ratni zločin vezan za ratni konflikt 1992-1995. godine. Tako je u julu tekuće godine, Predsednik Narodne Skuštine Republike Srpske pozvao na preispitivanje svih presuda za ratne zločine koje su donete na osnovu Krivičnog zakona iz 2003. godine i na ostavku onih sudija koje su primenjivali taj Zakon. Bila je to osnova za Visokog predstavnika u BiH Valentina Incka, da se u SB UN žali na predstavnike Republike Srpske, navodeći da se odluka Evropskog suda za ljudska prava “koristi za podrivanje suda u BiH koji je odigrao izuzetno važnu ulogu u rešavanju ratnih zločina u zemlji”.[5]Ovo takođe izaziva zlobu i ostalih “evropskih demokrata”.[6]

Predmet Maktufa-Damjanović i njegov razvoj za pravni sistem BiH, pokazao je da takozvano međunarodno krivično pravosuđe i zapadna “demokratija” imaju veoma složen pristup primeni elementarnih normi krivičnog prava. Jasno je da pravne posledice tih odluka svakako još nisu iscrpljene i da će biti novih presuda kako u pogledu izvršenja odluke Evropskog suda za ljudska prava, tako i sa stanovišta pritisaka koji se vrše na vlasti u BiH.


[1]Vidi zvanični sajt Suda Bosne i Hercegovine: http://www.sudbih.gov.ba/files/docs/sedmicni_pregled/e/Weekly_review__2_-_6_Dec_2013__rtf.pdf

[2]Case of Maktouf and Damjanović v. Bosnia and Herzegovina (Applications nos. 2312/08 and 34179/08). JUDGMENT of 18July 2013 // Zvanični sajt Evropskog Suda za ljudska prava: http://hudoc.echr.coe.int/sites/eng/pages/search.aspx?i=001-122716#{"fulltext":["MAKTOUF"],"itemid":["001-122716"]}

[3]We also call upon them to take all possible measures to ensure that the individuals concerned will appear in court’, the Tribunal’s OTP stated (Prosecution Concerned Because Of Release Of Convicts From Bh Prisons // http://www.sense-agency.com/icty/prosecution-concerned-because-of-release-of-convicts-from-bh-prisons.29.html?cat_id=1&news_id=15517).

[4]Vidi: Zaključna zapažanja Komiteta za ljudska prava po Drugom periodičnom izveštaju Bosne i Hercegovine o ispunjenju odredbi Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima // Dokument OUN: CCPR/C/BIH/CO/2.

[5]Vidi: Izveštaj Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini Savetu Bezopasnosti OUN // Dokument OUN: S/2013/646 od 6 novembra 2013 godine.

[6]Tako je, na primer, predstavnik Luksemburga na zasedanju Saveta Bezbednosti OUN 12 novembra 2013 godine izjavio: «Mi delimo zabrinutost Visokog predstavnika povodom toga što vlasti u Republici Srpskoj koriste presudu koju je izrekao Evropski sud o ljudskim pravima po predmetu «Maktuf i Damljanović protiv Bosne i Hercegovine», kako bi se srozao autoritet Suda i Tužilaštva Bosne i Hercegovine. Bosanska država je obavezna da obezbedi osnove pravosuđa, a takođe i gonjenje i kažnjavanje onih koji su odgovorni za ozbiljne zločine u skladu sa normama međunarodnog prava; ta funkcija ne sme biti dovedena u pitanje. Mi takođe pozivamo sve opštine i njihove političke predstavnike da uvažavaju autoritet MTBJ, čija delatnost nije izgubila svoj značaj». (Vidi dokument OUN: S/PV.7057 od 12 novembra 2013 godine)