Stefan Karganović: Zašto nam treba strategijski plan za spas Republike Srpske

Studentska grupa Glas naroda formirana je u proleće 2011, i sadrži sve glavne komponente koje ilustruju praktičnu primenu Šarpovih principa, počev od demagoškog naziva. Ta grupa, pod vođstvom studenta političkih nauka Stefana Filipovića, bila je formirana navodno u znak podrške članovima Boračke organizacije RS, koji su u tom periodu protestvovali u vezi sa svojim statusom i beneficijama. Podrazumeva se da su borci Vojske Republike Srpske i njihovi problemi poslednja briga aktivista ove grupe i da je vezivanje za protest boraca bio potez čisto taktičke prirode.

Profesionalno obučeni aktivisti traže žarišta već postojeće političke energije, preuzimaju je i zatim preusmeravaju u službi potpuno različitih ciljeva. Primena taktike pukovnika Helvija – pritiska sa ulice da bi se vlast postavila u „takvu političku dilemu da je svaki ishod nepovoljan“– ovde je očigledna. Odbijanjem zahteva vlast se pokazuje kao neosetljiva za ljudsku patnju; udovoljavanjem zahtevima ulične grupe za pritisak, koja pri tom nema nikakve veze sa borcima ili iskrenih simpatija za ciljeve njihove borbe, poklanja joj se legitimitet i pruža mogućnost da kao ravnopravan sagovornik podnese novi niz zahteva.

Demagogijom koju je naučio u nekoj „radionici“ za obuku aktivista pre nego na banjalučkom fakultetu političkih nauka, gde je formalno studirao, nestrpljivi Filipović je, ne čekajući da odnese prvu pobedu u „nenasilnom sukobu“ sa vlastima, odmah podigao lestvicu objavivši da je dobio „enorman broj poruka na Fejsbuku da skup treba propagirati šire nezadovoljstvo u društvu“... Time je ujedno otkrio strategijski cilj i pravi motiv iza prividnog zalaganja za prava boraca.

Umesno je postaviti pitanja o pravoj svrsi ovakvih grupa navodno posvećenih pozitivnoj promeni u društvu. Da konstatuju ili da raspiruju objektivne razloge za nezadovoljstvo? Da nezadovoljnike manipulišu u funkciji političkih agendi koje oni i ne slute? „Obični građani su uvideli priliku da otvoreno kažu da nisu zadovoljni trenutnim socijalno-ekonomskim, a potom ni samim političkim stanjem u RS-u“, nastavlja Filipović, već uživljavajući se u ulogu narodnog tribuna. „Nakon kraće analize, prihvatio sam zahteve tih ljudi i skup je poprimio i socijalnu i obrazovnu parolu“.

IZOSTALA VARNICA Uprkos istaknutim parolama, Filipovićev kratkotrajni bunt nije zaživeo i očekivana „varnica“ nije bljesnula. Planeri koje pukovnik Helvi sa velikom otvorenošću pominje očigledno su zaključili da je izabrani pion nepodesan i vratili su ga u naftalin, odakle je izvađen.

Bez obzira na povremene neuspehe kao u Filipovićevom slučaju, studentska populacija trajno je interesantna stratezima društvenih prevrata zato što je mobilna i relativno nesputana društvenim okvirima i obavezama. Nakon kratke pauze za stratešku refleksiju, u istoj sredini organizovana je nova grupa za pritisak. Studentski pokret u RS osvanuo je u novom pakovanju i pod vođstvom novog lidera, dugogodišnjeg studenta medicine Nikole Dronjka. I naziv je bio nov – Slobodna Republika. Dronjak ispoljava izrazitu sklonost ka retoričkom preterivanju koje se nalazi na samoj granici netaktičnosti i često prelazi u primitivnu hiperbolu. Karakteristična je njegova izjava novinarima prilikom zvaničnog predstavljanja ciljeva organizacije: „Ovo udruženje je nastalo zbog potrebe borbe za slobodu, kako građana, tako i celokupnog društva. Svedoci smo da živimo u društvu u kojem režim hapsi studente, novinare, u kojem nemate ekonomske i socijalne slobode, jer nemate pravo na zaposlenje, a više od 90 posto stanovništva živi ispod socijalnog minimuma“.

Pored osude „ugrožavanja temeljnih ljudskih prava“ (primeri se ne navode) i tvrdnje da „mladi ljudi ovdje za sebe ne vide nikakvu perspektivu“, Dronjak patetično denuncira „zlo i nesreću koja nas je zadesila... ovo je najgora moguća vlast u regionu.“, i poziva na „stvaranje perspektivnog društva“ i „bolje sutra za nezaposlene kojih ima i previše“.

Ako su Dronjkove društvene analize naznaka njegovih dijagnostičkih sposobnosti, i ako ikada bude diplomirao medicinu, pacijenti će sa puno razloga izbegavati da mu povere lečenje svojih tegoba. Ali uprkos nekoherentnosti iznetih ideja, Dronjak – i u pozadini „planeri“ koje pominje pukovnik Helvi – imaju očigledno pozamašne političke ambicije u Republici Srpskoj: „Želimo da budemo adresa za sve nezadovoljne u ovom društvu. Za invalide, borce, penzionere, za mlade ljude koji nisu na studijama a koje niko ni ne spominje i svim kategorijama društva čiji se život sveo na od danas do sutra“.

Dronjkove nabubane katastrofične deklamacije nemaju mnogo veze sa stvarnim stanjem i položajem većine građana u Republici Srpskoj, ali to nije razlog da budu ignorisane. Bilo bi velika greška ne obraćati pažnju na demagoški potencijal njegovog sektora političkog fronta. Iskustvo sa drugih lokaliteta gde su se fabrikovale veštačke političke krize sugeriše da će varnica najverovatnije doći iz studentske ili omladinske sredine. Prisetimo se Helvijevog uputstva da se pedantno sačine psihološki profili ciljnih grupa i podgrupa.

DRONJKOVA MISIJA Zadatak Dronjka i organizacija kao što je njegova nije da pravo stanje objektivno sagledavaju i predlažu efikasna  rešenja, nego naprotiv da stvarnost karikiraju i demagoški izvitoperuju. Oni su zaduženi za proizvodnju energije nezadovoljstva, i to u što većim količinama; planeri će se postarati da tu energiju usmere protiv „stubova režima“. Pošto Dronjak odigra svoju ulogu, on će besceremonijalno biti vraćen u naftalin da se pridruži prethodniku, „studentskom lideru“ Filipoviću.

Uporedo sa uličnom pešadijom, sa zadatkom da isprovocira reakciju koja će izazvati varnicu neophodnu za eskalaciju političke krize, deluje veliki broj drugih faktora. Njihov kumulativni zadatak je da resurse vlasti odvuku u bezbroj defanzivnih akcija, stvore atmosferu neizbežnosti prevrata i neutrališu volju skeptične većine koja ga najverovatnije ne želi. Dejstvo tih faktora moglo bi se uporediti sa višeglavom hidrom, što će nekoliko primera pokazati. Simbiozu korisnih budala i obučenih agitatora, gde jedni iz političkog analfabetizma a drugi svesno, služe istom cilju ilustruje vest koju zlurado prenosi internet sajt Vaseljenska Televizija pod dramatičnim naslovom Republika Srpska na ekonomskom izdisaju.

U tekstu se navodi izveštaj eksperata Centra za civilne inicijative da se „Nova vlada Republike Srpske, koja uživa podršku stare parlamentarne većine, suočava sa izuzetno teškim stanjem i prema početnim rezultatima nije našla zadovoljavajući odgovor na takvo stanje“. Plasiran kao ocena objektivnih analitičara o radu Vlade RS, čitaocima je ostalo nepoznato da je ovo ustvari naručeni izveštaj jedne NVO koju finansiraju zapadni interesi (USAID, Balkan Trust for Democracy, Evropska unija i Ambasada Holandije u BiH). U izveštaju piše ono što finansijerima godi i što žele da građani Republike Srpske prihvate kao neupitnu činjenicu, ali to ne mora da bude odraz objektivne stvarnosti.

GLAVE HIDRE Sledi nekoliko glava hidre sa kojom se Republika Srpska suočava:

[1] Separatizam. Vojvođanski scenario postepeno se normalizuje u Republici Srpskoj. Jedna od opozicionih političkih stranaka Demokratski narodni savez zahtev za decentralizacijom već je ugradila u svoj politički program. Rukovodstvo opštine Ljubinje, u Istočnoj Hercegovini, otišlo je korak dalje, zahtevajući zastavu, grb i himnu za istočni deo Republike.

Načelnik opštine Vesko Budinčić precizira da „kroz političku borbu želimo da ovladamo koncesijama i materijalnim dobrima Hercegovine, nema razloga da ne ostvarimo i ovu najnoviju ideju“. Nebitno je da li je Budinčić imao priliku da čita literaturu koju smo citirali; njegova razbijačka inicijativa i demagoško obrazloženje na koje se poziva uklapaju se savršeno u Šarpove i Helvijeve vizije.

[2] Korupcija. Optužbe za korupciju naručuju se na isti način kao ocene „nezavisnih stručnjaka“ CCI o radu Vlade RS. Činjenica da su se spektakularne optužbe Domagoja Margetića neslavno srušile ne znači da se neće stalno ponavljati sa novim akcentima i uz navođenje još impozantnijih cifara da bi se kod prosečne osobe izazvali bes i zavist.

Beogradski Kurir je početkom 2013. objavio prizemnu paškvilu pod naslovom Dodik za četiri godine inkasirao 8 miliona evra. Sadejstvo srbijanskih masovnih medija uvezanih sa strukturama vlasti, kao Kurir, sa kolegama iz Federacije funkcioniše besprekorno kada je u pitanju diskreditovanje rukovodstva Republike Srpske.

U istom duhu Slobodna Bosna najavljuje navodnu nameru srpskih vlasti da se „obračunaju“ sa višemilionskim malverzacijama čiji trag, navodno, vodi u Banjaluku. Sa vrlo jasnim implikacijama na koga se cilja, BN televizija prenosi izjavu prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića da se „nada da će se borba protiv kriminala i korupcije proširiti na Republiku Srpsku i na čitav region, i to na ozbiljan način“.

[3] Konsolidovanje opozicionih stranaka. Dosadašnje iskustvo upućuje na zaključak da se objedinjavanje opozicionih političkih snaga u jedan ad hoc blok – bez obzira na njegovu heterogenost – nalazi u samom vrhu prioriteta organizatora prevrata. Taj proces se odvija u ovom trenutku i ne uvek glatko, ali nije isključeno da će uz pomoć odgovarajućih podsticaja do proleća 2014. biti sklepana funkcionalna koalicija sposobna da svojom širinom, ako ne dubinom, konkuriše za vlast. S tim u vezi, dva momenta zavređuju posebnu pažnju.

Prvo, vrlo je indikativno osnivanje Srpske napredne stranke u Republici Srpskoj. Pošto SNS u Srbiji nema nikakvu prepoznatljivu ideološku orijentaciju, osnivanje ogranka u RS ne može biti motivisano idejnim imperativima i može se protumačiti jedino kao pokušaj formiranja političke ekspoziture za koju je malo verovatno da ima zadatak da deluje na istoj liniji sa većinskom koalicijom u Republici Srpskoj.

Drugo, velikodušna i verovatno iznuđena izjava Dragana Čavića, bučnog i ambicioznog vođe jedne minorne stranke kome strani faktori i mnogi lokalni mediji dodeljuju nesrazmernu pažnju, da mu je bitno samo da se opozicija ujedini, ali da on ne mora da joj bude na čelu, takođe je vrlo indikativna.

To implicira da je na horizontu u RS nešto slično aranžmanu Đinđić-Koštunica pred izbore u Jugoslaviji 2000. godine, koji su strani kontrolori opoziciji nametnuli kada su shvatili da njihov favorit Đinđić nema šanse da pobedi. Ako Čavić kao predvodnik opozicionog bloka 2014. zaista bude skrajnut u prilog nekoj manje kompromitovanoj ličnosti koja je prihvatljiva na široj osnovi, to će biti dokaz par excellence da je na delu isti obrazac pa samim tim i isti režiseri.

[4] Pokušaj delegitimisanja Republike. Bojkot predsednika Dodika, koji je najavio američki zvaničnik Filip Riker, uvod je u osion i pomalo komičan pokušaj osporavanja legitimiteta države preko njenog čelnika. Na stranu to što bi Dodik imao puno moralno pravo da bojkotuje Rikera, koji je posle invazije Avganistana pred kamerama hladnokrvno negirao ratni zločin američkih okupacionih snaga, koje su po prekom postupku i na surov način pogubile oko 3.000 zarobljenih gerilaca, pokušavajući da odgovornost za masakr prebaci na „savezničku“ marionetsku avgansku vojsku.

RIKEROV PLAN Prekid zvaničnih odnosa i „izolovanje“ targetiranog lidera pred eliminaciju je standardna praksa u zapadnom političkom repertoaru. Takođe i uzgredan pokušaj izazivanja razdora u njegovom najbližem okruženju, što je Riker u ovom slučaju potvrdio dodavši da će se ubuduće sastajati samo sa Nebojšom Radmanovićem i Igorom Radojičićem (i Draganom Čavićem, to se podrazumeva).

Na manje komičnoj ravni radi se intenzivno na zadavanju materijalnih udaraca Republici Srpskoj (a to praktično znači njenim poreskim obveznicima) podnošenjem brojnih tužbi za odštetu. Primer je naknada od pola miliona konvertibilnih maraka koju je sarajevski sud dodelio “civilnim žrtvama” na štetu Republike Srpske.

Proslava godišnjice Republike Srpske 9. januara takođe je na nišanu u sklopu strategije vršenja psihološkog i propagandnog pritiska. „Osnivanjem ‘Srpske Republike BiH’ započeo je projekt ‘oslobađanja’ dela teritorija BiH pod srpskom kontrolom. Zapravo, reč je o početku sprovođenja genocida. Zbog toga smatramo da je 9. januar dan koji treba obeležiti kao Dan genocida“, u saopštenju tvrdi organizacija Mladi Muslimani i „poziva sve nevladine organizacije, institucije, asocijacije, intelektualce da na određeni način obeleže 9. januar tribinom, predavanjem ili promocijom neke knjige koja govori o agresiji nad Bošnjacima“.

Fabrikovanje krize u Konjević Polju u vezi sa jezikom na kome se vrši nastava bošnjačkim đacima sastavni je deo istog koncepta. Ispostavljanjem frivolnih zahteva (pravo na nedefinisanu „nacionalnu grupu predmeta“, da učitelji bošnjačke dece budu Bošnjaci pa čak i da bošnjačkoj deci ne sme predavati nastavnica koja govori na ekavici) zaoštravaju se odnosi između dve zajednice i priprema se teren za internacionalizaciju veštački stvorenog spornog pitanja. Korak u tom pravcu već je učinjen kada su nezadovoljni roditelji iz Konjević Polja u znak protesta danima štrajkovali ispred zgrade OHR u Sarajevu, a da niko nije postavio pitanje odakle tim siromašnim ljudima sredstva za takve aktivnosti.

PRIMER VENECUELE Ako neko sumnja u ozbiljnost pripremanog napada na Republiku Srpsku, treba da se upozna sa dokumentom Plan estratégico venezolano [Strategijski plan za Venecuelu]. Razradile su ga tri NVO koji se finansiraju i deluju kao transmisioni kaiši zapadne politike na južnoameričkom kontinentu. Između ovog plana za svrgavanje demokratski izabranog predsednika Venecuele Nikolasa Madura i taktike koja se u Republici Srpskoj sve očiglednije primenjuje radi obaranja Madurovog demokratski izabranog kolege Milorada Dodika analogije su zaprepašćujuće. Nekoliko pojedinosti biće dovoljno da to pokaže.

„Usavršiti konfrontacionu i radikalnu retoriku Enrike Kaprilesa” [kandidat opozicione koalicije – naša primedba].

„Podizati emocije porukama koje su kratke ali dopiru do najširih slojeva stanovništva, a socijalne probleme prikazivati u takvom svetlu da se  izazovu društveni nemiri. Pogoršati nestašice sprečavanjem redovne dostave proizvoda iz osnovne potrošačke korpe krajnjim korisnicima.”

„Organizovati i intensifikovati sabotažu svih sistema koji pružaju osnovne usluge stanovništvu... kako bi se odgovornost za neefikasnost i propuste mogla svaliti na vladu.”

„Stvoriti krizno stanje na ulicama da bi se opravdala intervencija severnoameričkih snaga, NATO pakta i Kolumbije [susedna Kolumbija je tradicionalni rival Venecuele i njena vlada je u političkoj orbiti SAD – naša primedba]. Kad god je to moguće, nemiri treba da rezultiraju mrtvima i ranjenima. Podsticati višednevne štrajkove, masovnu mobilizaciju, probleme na univerzitetima i u drugim društvenim sektorima, kao i u državnim ustanovama.”

„Mobilisati sve raspoložive snage u cilju diskreditovanja i slabljenja vlasti na način koji će dizati kredibilitet opozicije. Uz podršku severoameričke vlade, prikazati povezanost vlade i visokih funkcionera sa trgovinom narkoticima i pranjem novca.”

U Planu za Venecuelu iznosi se još niz tačaka u istom duhu. Uprkos tome što su Venecuela i Republika Srpska dve vrlo udaljene i skoro potpuno različite zemlje, povezuje ih jedna važna sličnost – njihove nekooperativne vlade markirane su za odstrel. U oba slučaja operativni stil, modus operandi, odaje iste otiske prstiju. Teško je izbeći zaključak da se u Venecueli i Republici Srpskoj odvija u osnovi isti proces, uz primenu vrlo slične metodologije političkog prevrata dirigovane iz inostranstva, i da se lokalni kadrovi obučavaju iz istih udžbenika.

ŠTA SE MORA URADITI Kako odoleti? Protivnik je moćan, uporan i profesionalno organizovan skoro do savršenstva. Žrtva je poslovično nemarna, površna u procenjivanju opasnosti koje joj prete i spora da na njih efikasno odreaguje. Čarobnog i jednostavnog rešenje nema. Ipak, ne postoji ni jedan razlog da protivnik postigne svoj cilj osim ako mu se pasivnošću ne stvore uslovi za to. Sa nekoliko blagovremeno preduzetih koraka, uspešan prevrat može biti doveden u pitanje i sprečen.

[1] Prvi i najosnovniji korak je podizanje javne svesti o činjenici da je Republika Srpska u opasnosti i da je predmet koncentrisanog političkog napada sa konačnim ciljem uništenja. Lični napadi na njenog najvišeg pretstavnika su podli i neosnovani, ali su ipak diverzija. Oni služe kao dimna zavesa da bi se prikrio pravi cilj jer, da ga je svesna ogromna većina građana ga nikada ne bi prihvatila. Opasnost se mora precizno definisati da bi protivmere bile efikasne. Ona je prevashodno političke, a ne vojne ili neke druge prirode, i odbrana takođe mora biti razrađena sa prioritetnim osloncem na politička sredstva. Sadržaj tih sredstava je tema za posebnu raspravu, ali ovim opštim pravcem se mora ići.

[2] Inostrani planeri prevrata prinuđeni su da deluju iz senke. Korumpirane lokalne pione profesionalno su obučili da se lažno pretstavljaju i da nastupaju sa lažnim parolama. Stoga će se bitka za Republiku Srpsku 2014. godine odvijati pre svega na nivou informacija i percepcija, ili „upravljanja utiscima“ kako bi se izrazio srpski analitičar iz Amerike Nebojša Malić.

Protivnička strana raspolaže znatnim materijalnim i tehničkim prednostima, ali nije svemoćna, a dokaz za to je da ne bi imala izglede na uspeh da ne prikriva svoju pravu agendu i ne nastupa pod lažnom zastavom. To je njena neuralgična i najslabija tačka i ujedno najjači adut odbrane. Na metodologiju prevrata i njegove glavne aktere mora se uperiti snažan reflektor da bi javnost shvatila odakle joj preti opasnost.

[3] Zakon kojim bi se regulisala obaveza svih nevladinih organizacija i sličnih preduzeća i udruženja koja primaju materijalna sredstva iz stranih izvora da se registruju i da formalno obznane vrstu i stepen zavisnosti od finansijskih izvora koji potiču izvan Republike Srpske mora se doneti hitno. Koristan model je američki zakon kojim se reguliše ovo pitanje, Foreign Agents Registration Act.

Svrha američkog zakona nije da ograničava delatnost organizacija čiji se sponzori i krajnji korisnici usluga nalaze u inostranstvu, nego samo da te činjenice dokumentuje da bi se javnosti pomoglo da informisano proceni motive, prirodu i efekat njihovog rada. Ruska Federacija je pre kratkog vremena donela sličan zakon, koji američku regulativu takođe uzima kao model. Vlada Republike Srpske treba što pre da formira ekspertsku grupu koja će proučiti sadržaj i primenu ovih zakonskih normi u SAD i RF da bi se principi ugrađeni u njih mogli prilagoditi potrebama Republike Srpske.

[4] Defanzivni obrazac ponašanja se mora prekinuti. Na višestruke napade iz raznih pravaca ne može uvek odgovarati samo jedan čovek, ma koliko snažan i dinamičan bio. Vlada Republike Srpske treba da formira poseban nestranački biro u čiji sastav će ući tim domaćih i stranih specijalista koji će znati da koriste raspoložive informativne resurse da na svaki izazov reaguju dokumentovano, efikasno i bez odlaganja. Pri tome, mora se povući oštra razlika između patriotske opozicije koja pošteno radi svoj posao i strane agenture koja pod plaštom opozicionog nastupanja radi posao svojih stranih sponzora.

Odgovorni faktori u Republici Srpskoj moraju da formulišu sveobuhvatan Strategijski plan za spas Srpske zato što – kao za Venecuelu – i za njeno uništenje postoji i primenjuje se već pripremljen plan.

Stručnjaci koji su proučavali obojene prevratničke „revolucije“ što se već više od jedne decenije sprovode na raznim tačkama sveta uglavnom po istom šablonu procenjuju da je za uspešnu pripremu i izvođenje prevrata u proseku potrebno oko godinu i po dana. Do izbora 2014. ostalo je nešto manje od godine.

Vreme je za akciju. Vremena za odlaganje više nema.