Nedavno se, na ovom istom portalu, Renato Baretić zapitao kako je uopšte mogao, pre samo petnaestak godina, živeti bez mobitela, a fakat je, i zna on to dobro, a i sam o tome piše, da je bez mobitela živeo savršeno normalno. I ne samo da je normalno živeo nego nije osećao da bi mu bilo šta nedostajalo u toj bezmobitelećoj epohi, nije ćutio nekakvu nedovršenost i neispunjenost, a koju bi onda pojava mobitela u našim životima naknadno ispunila.

Gušimo se u seriji karnalnih prazničnih svetkovina sa i bez smisla, pa dokonom čoveku padaju na um svakojake bar naizgled frivolne besposlice… Tako sam se, stanovitim povodom, o kojem ću nešto kasnije, setio svog prošlojesenjeg – ne, sada je to zapravo već jesen preklanjske, 2012. godine – landranja po Parizu. Obilazio sa tako i čuveni kvart Marais; to je stari "jevrejski“ deo grada, na svakoj drugoj-trećoj zgradi videćete spomen ploču koja čuva sećanje na nekoga ko je tu živeo, a ko je stradao u Holokaustu, naravno tako što su ga Petainovi žandari (koji su "samo radili svoj posao“, je li tako) jednog lepog dana pokupili i izručili nacistima "na izvolite“, da rade s njim šta hoće.

Nisam od onih koji osobito veruju u koincidencije, a još sam manje predan učitavanju viška značenja i simbolike u njih; pa ipak, živ insan ne može baš uvek ni odoleti tome zovu simboličkog kad se već sve tako zgodno namesti…

U petak, 20. decembra, avion privatne nemačke kompanije sleteo je na berlinski aerodrom pravo iz Rusije, a iz njega je izašao znamenit putnik, do koji sat pre toga sibirski zatvorenik: Mihail Hodorkovski, čovek koji je jednom imao para više nego što obični smrtnici poput nas mogu i zamisliti; sada ih, po svoj prilici, ima mnogo manje, ali to je i dalje više nego što bi običan smrtnik poput mene ili vas mogao i znao potrošiti, jer i za sticanje i za trošenje tolikog novca treba ona vrsta dara i, hm, mašte, kakvu ovakvi kao mi nemaju. Jer da je imaju, imali bi šta i (po)trošiti.