E-HRONIKA: Korupcija

Problem sa korupcijom jeste u tome što ona nije incident, već zakonomernost liberalnog društva. Osnovna ideja liberalizma jeste u tome da imate pravo da činite sve što vas je volja, dok god to nije na štetu drugih. To bi značilo da u idealnom slučaju liberalizam podrazumeva ravnotežu između ličnih interesa i interesa drugih, koji se moraju uzeti u razmatranje prilikom ostvarivanja vlastitih interesa. Pod uticajem ekonomskog liberalizma u svom najsirovijem laisse faire fazonu, čovek ipak ne obraća pažnju na interese drugog, jer ekonomija traži apsolutnu slobodu. Recimo, firme otpuštaju radnike da bi povećale profitnu stopu, bez obzira što na taj način štete interesima radnika. Isto tako sele se iz države A u državu B bez obzira što time štete interesima radnika koji ostaju nezaposleni u državi A. Kako ekonomsko područje postaje glavno područje života društva, to onda i lični interes neprimetno preteže u odnosu na interese drugog u svim drugim oblastima života. Tako dobijamo koruptivnog čoveka: to je čovek koji nikada nije u stanju da lični interes podredi interesu drugog, bilo da je taj drugi pojedinac, ili kolektiv, zajednica, narod, država.

Očigledno da bi prava borba protiv korupcije morala da počne tu: u osnaživanju interesa drugog naspram ličnih interesa, u povećavanju stepena osetljivosti za interes zajednice, za opšte dobro, za kolektivno blagostanje. Takve prakse međutim, u Srbiji nema. Naprotiv. Brojni su oni poluobrazovani i polupijani jadnici/botovi čiji se posao svodi na to da zapljuvavaju svaki osećaj patriotizma, solidarnosti, opšteg dobra, zajedničkog interesa, te onih koji te vrednosti zastupaju: njih denunciraju za ,,nacionalizam” i ,,fašizam”. Njihov poslodavac je multinacionalni kapital kome savršeno odgovara da Srbija do kraja ostane koruptivna, dakle, pokvarena država, u kojoj će se ljudi obrazovati i vaspitaju da budu koruptivni.

Takvim koruptivnim društvom, u kome svako brine jedino za sebe i u kome nema ni trunke osećanja zajedničkog interesa, postaje lako vladati, jer njime vladaju oni koji imaju moć da ispunjavaju takve pojedinačne interese – a to je transnacionalni kapital. U koruptivnoj državi u kojoj svako brine samo za svoj interes, takvoj vladavini se u suštini niko i ne suprotstavlja: pojedincu je dovoljno da ima neku korist od trenutnog stanja stvari što će reći, da i sam postane deo ekonomskih relacija u takvoj kolonizovanoj zemlji. To što većina njegovih sunarodnika u takvoj državi nema šansu da preživi, koruptivnog čoveka ne zanima mnogo: to će pripisati njihovoj nesposobnosti da se bore za svoje lične interese, njihovoj nedovoljno sebičnosti, odlučnosti, pragmatičnosti...nedovoljnoj koruptivnosti. Tako korupcija postoje pravilo igre a svaka borba protiv nje, koja ne obuhvata promenu paradigme mišljenja, samo predstava za budale.