DOBOJLIJI DEJANU NASTIĆU I DALJE ONEMOGUĆAVAJU RAD Zavist oduzela dozvoju za rad

I drugi puta je odbijen u zahtevu da mu se izda odobrenje za rad kao taksista iako poseduje stručni ispit za tu vrstu posla, lekarsko uverenje, kao i automobil potrebnih performansi.

- Procenjeno da Nastićevo lekarsko uverenje iz drugog entiteta, odnosno iz Gračanice, nije validno, a on nije obezbedio odgovarajuće iz RS – precizirali su našem listu iz saobraćajne inspekcije u nastojanju da sa zvaničnog mesta dobijemo tumačenje na njegove tvrdnje o onemogućavanju da Dejan radi kao privatni taksi vozač.

On je bez posla ostao pre devet godina kada je ugašena nekada renomirana fabrika nameštaja “Enterijer”, gde je bio zaposlen 20 godina. Za njega više nije bilo stolarskog posla, jer je i drugo drvoprerađivačko preduzeće na dobojskom području “Razvitak” takođe prestalo sa radom.

Nije mogao u invalidsku penziju zbog godina, a on nije htio na Biro rada, jer bi kao i ostali bio samo broj za statistiku, kako kaže.

- Odlučio sam da sebi obezbedim posao, prekvalifikovao se i pribavio dokumenta za obavljanje poslova taksiste, priključivši se nevelikoj grupi taksi vozača u gradu. Radio sam manje od tri meseca, kada mi je inspekcija preko MUP izdejstvovala da obavim vanredni lekarski pregled pod sumnjom da nisam sposoban za taj posao i pod meni nejasnim okolnostima dobio sam zabranu za rad - obratio se našem listu sa svojim problemima ovaj 50. godišnjak.

Time su mu oduzili i pravo za rad, pa je morao odjaviti samostalne delatnost, a tu pakost pripisuje ipak konkurenciji i zavisti nesuđenih kolega. Ogorčen je jer tvrdi da za dve decenije posedovanja vozačke dozvole sa 350 hiljada pređenih kilometara nije imao niti jedan udes.

Iako je podnosio zatev za odlazak u invalidsku penziju, jer boluje od cereblalne paralize, nije mu ni to udovoljeno od strane prvostepene, kao i drugostepene komisije Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje RS. Oni su procenjivali samo njegovu sposobnost da obavlja stolarske poslove i složili se da “ne postoji invalidnost za poslove rukovaoca mašina”, čime je odbijen u zahtevu.

- Žao mi je što ne mogu biti koristan društvu, kroz izmirenje obaveza za doprinose i porez, za finansiranje onih koji su teži invalidi od mene. Najviše bih voleo da živim od svog rada – zvuči veoma iskreno Dejan, govoreći o svojim neostvarenim, običnim životnim željama.

DISKRIMINACIJA

Nastićev slučaj je još jedan u nizu dokaza da osobe sa posebnim potrebama nisu briga društva, već im oni koji bi trebali da brinu o egzistenciji o osobama na marginama poručuju da predstavljaju zapravo teret.

U Doboju, kao i u drugim sredinama RS i BiH formalno važe zakonski propisi o prioritetnom zapošljavanju osoba sa invaliditetom, ali se njih bukvalno niko ne pridržava.