MIŠLJENJE: Zemljotres Uelbek

„Jedno francusko književno samoubistvo” – bio je tako naslov krtičkog osvrta Silvana Burmoa, novinara uticajnog levičarskog internet portala Medijapart, koji prilično dobro ilustruje ambijent u kojem je dočekano poslednje delo iz Uelbekovog opusa. Uopšte uzev, francuski mediji su autoru „Pokoravanja” spočitali da se poigrava strahovima francuskih građana u kontekstu pojačanih identitarnih tenzija, da je napisao „islamofobičnu” knjigu, neretko su mu postavljali pitanje „odgovornosti” koju bi pisci morali da imaju uzdržavajući se katkad od škakljivih tema i konačno, insistirali su na potrebi jačanja laicizma. I time su zapravo pokazali da su u potpunosti promašili temu i da je ovo jedan od onih prelomnih trenutaka kada sliku jedne zemlje i presek stanja njenih problema više ogoli repecija određene knjige nego knjiga sama čiji se značaj, poput lakmus papira, svede na izazivanje reakcija bez kojih prava dijagnoza ne bi bila moguća.

I zaista, bilo je fascinantno konstatovati da francuske elite – kroz komentare koje je Uelbekova knjiga izazvala i u kojima je bilo govora o svemu osim o suštini – ne samo što nisu više u stanju da daju adekvatne odgovore na problematična pitanja francuskog društva, već se ispostavilo da su u potpunosti izgubile sposobnost da pravilna pitanja uopšte i postavljaju. A postaviti pravilna pitanja nije čak ni bilo preterano teško jer je suština Uelbekove knjige jednostavna i nju autor nikada nije krio.

„Pokoravanje” nije priča o Islamu, već o Zapadu

Uostalom, Mišel Uelbek je uvek birao isti teren, onaj koji je najbolje poznavao. Od svog prvog romana – „Proširenje područja borbe” – pa do ovog poslednjeg, Uelbek je oslikavao zapadna društva i mesto čoveka u njima. Lucidno i bez šminke. I zato ne treba da čudi što je ta društva – u kojima se na primer može desiti da zbog velikih vrućina, poput one koja je zadesila Francusku 2003. godine, umre i više od deset hiljada starih osoba jer nije bilo nikoga da im pruži čašu vode, ili u kojima se organizuju takozvani „ateljei za milovanje”, odnosno grupni sastanci upriličeni za usamljene osobe, uskraćene za ljudsku toplinu i dodir – oslikavao u njihovom punom, postmodernističkom, individualističkom i materijalističkom sjaju.

Ovog puta je kritika bila samo nešto radikalnija. Radikalnija utoliko što je za Uelbeka neupitno da dekadentna Zapadna društva, u kojima se istinska usamljenost ljudi često može porediti samo sa potpunim odsustvom duhovnosti, i čiji je Francuska sasvim solidan predstavnik, danas polako odumiru. Gostujući u večernjem dnevniku francuske državne televizije, Uelbek je tako govorio o gubljenju smisla egzistencije i o potrazi za smislom; o tome da ljudi više ne podnose da žive bez Boga; da im potrošnja više nije dovoljna, da im lični uspeh više nije dovoljan... da bi na kraju pomenutog gostovanja izgovorio rečenicu koja neverovatnom snagom odzvanja u društvu koje se neretko ponosi svojom dvovekovnom sekularnom tradicijom: „možda, sa starenjem, ateizam postaje teško održiva pozicija, naprosto je bolna... ateizam je bolno stanovište”. Teško je iz srpske perspektive zamisliti značaj i težinu ovakve rečenice, javno izgovorene u najgledanijem televizijskom terminu, u zemlji u kojoj su se pre nešto više od dva veka lomila crkvena zvona, u kojoj su bogomolje pretvarane u „hramove znanja” i čiji se identitet velikim delom izgradio na antiklerikalnoj tradiciji.

„Pokoravanje” predstavlja utoliko radikalniju kritiku zapadnih društava i zato što je Uelbek po prvi put predstavio neku vrstu verodostojne duhovne alternative. Nije naravno reč o katoličanstvu, jer se ono poodavno kompromitovalo sa (post)modernizmom, o čemu dovoljno svedočanstvo pružaju Drugi vatikanski koncil ili pak nemušto osporavanje zakona o brakovima za istopolne osobe (da se ograničimo na poslednjih pedesetak godina). Iz tog razloga katoličanstvo nije moglo da odigra ulogu verodostojne alternative (post)modernom besmislu, iako je Ulebekova prvobitna zamisao bila da se glavni junak „Pokoravanja” vrati upravo hrišćanstvu. Alternativa o kojoj je reč je islam. Daleko, dakle, od bilo kakve islamofobije, Uelbek je izabrao religiju za koju se čini da da ima potrebnu vitalnost i da je u nezadrživom usponu.

Neodoljiva ironija

I to je učinio sa dozom flegme i indiferentnosti koja celoj knjizi daje prizvuk neodoljive ironije. Naravno ne njegove, jer Uelbek nikada nije ironočan u svojim knjigama. Ironija o kojoj je ovde reč proističe na neki način iz zabavnog obrta koji Uelbek čini. Naime, Zapdanom svetu, kome je pošlo za rukom da sve relativizuje i sve dekonstruiše: naciju, porodicu, pa čak i elementarne lične identitete (jer tobože rod ne stoji ni u kakvoj vezi sa polom o čemu elokventno svedoči Končita Vurst kao otelotvorenje duha vremena), Uelbek upravo odgovara relativizmom, što knjizi daje poseban šarm. I zaista, ako je sve podjednako vredno (i ako se Končita Vurst može ozbiljno smatrati nekom vrstom civilizacijskog dostignuća), zašto onda, u krajnjem slučaju, i ne izabrati islam u Francuskoj?

Ovaj logički besprekoran stav bio je naravno uznemirujući za pobornike političke korektnosti.Bilo je uistinu zabavno posmatrati nespokoj francuskih novinara koji su sa Uelbekom vodili razgovor i koji su ostali začuđeni njegovom neutralnošću u odnosu na zamišljene događaje. Voditelj dnevnika David Pižadas nije tako mogao da odoli a da ne upita Uelbeka kako on gleda na sopstvenog junaka koji prelazi u islam. Dosledan i zabavan odgovor Uelbeka: „nit` ga opravdavam, niti ga kudim, neka ljudi misle šta god žele o njegovom činu, zaista”. Novinar radija France Inter Patrik Koen je sa svoje strane konstatovao da Uelbek zapravo zamišlja smrt Republike (francuske svete krave), i pitao ga da li je to nešto što on zaista želi. Nenadmašan odgovor Uelbeka: „mogu da se prilagodim različitim [političkim] sistemima”.

Ovim namernim odsustvom vrednosnog stava prema temeljnim postulatima na kojima počiva moderna Francuska, „relativizacijom relativizma” ili „dekonstrukcijom (de)konstruktivizma”, koju čini, Uelbek se našao, možda po prvi put, na jednom krajnjem subverzivnom i antisistemskom stanovištu. Ipak, svu dubinu krize francuskog društva, njegove ideologije i njegovih elita, pokazale su reakcije na „Pokorovanje”, a ne knjiga sama. One su ogolile stanje strahovite intelektualne konfuzije i dubokih tenzija koje vladaju u Francuskoj.

„Pokoravanje” i ukrštene strategije francuskih elita

Uelbekova knjiga je u Francuskoj čitana iz različitih perspektiva i svako ju je tumačio kroz sopstvenu ideološku prizmu. Levica – inače glavna žrtva Uelbeka koji veruje da su ideje prosvetiteljstva i Revolucije kao i republikanske vrednosti na samrti – knjigu je bez iznanđenja dočekala prilično hladno, kada u njoj nije videla imbecilni i islamofobični roman koji nema mnogo veze sa realnim stanjem stvari. Desnica („ekstremna”) je u ideji dolaska na vlast jedne islamske partije, makar se radilo i samo o umerenom islamu, videla potvrdu svojih strahova i svojih upozorenja o „muslimanskoj opasnosti” koja preti Francuskoj, previdevši usput činjenicu da u Uelbekovom scenariju dolazak muslimanske stranke na vlast predstavlja rešenje, a ne problem. Tumačeći knjigu na sličan način, dakle iz perspektive „opasnosti od Islama”, jevrejska zajednica u Francuskoj (po brojnosti treća u svetu nakom Izraela i SAD), roman je prihvatila blagonaklono, nadograđujući ga specifičnim strahovima poput bojazni filozofa Alana Finkelkrauta od mogućeg saveza između katolika i muslimana u kojem ne bi bilo mesta za Jevreje. Uzgred budi rečeno, taj strah bi lako mogao da pređe na drugu stranu i savezništvo bi se lako dalo promeniti u slučaju „opasnosti” od islama koja bi zbližila Jevreje i katolike. Ova fluidnost strahova i savezništava, osim što otvara pitanje uvek mogućih manipulacija i instrumentalizacija raznih događaja, i sama je dobar pokazatelj kompleksnosti i nestabilnosti francuskog društva.

Ono što je međutim istinski upečatljivo u ovom višeznačnom tumačenju upravo je činjenica da je ono u tolikoj meri višeznačno; činjenica da je svako video u knjizi više od onog što ona sadrži ili pak nije video ništa vredno pomena (poput francuske levice) i to na osnovu sopstvenih strahova i interesa. I upravo ta intelektualna konfuzija, svojom sveobuhtanošću, predstavlja sasvim novu etapu u krizi – kako bi Francuzi rekli – „zajedničkog življenja”.

Do sada se naime kriza francuskog društva ogledala u različitim i krajnje konkretnim događajima: od zviždanja Marseljezi na Stadionu Francuske punom „Francuza” (zapravo Francuza alžirskog porekla) prilikom prijateljske utakmice Francuska-Alžir 2001. godine, pa recimo do slučaja francuskog komičara Djdonea koji je nekoliko godina kasnije isključen iz javnog života jer je bio autor jednog, u principu, bezazlenog skeča u kojem se ismevao politici Izraela i jevrejskim kolonistima na okupiranim teritorijama, da se ograničimo samo na ova dva od mnogobrojnih mogućih primera.

Ono što je međutim novo, i što je recepcija Uelbekove knjige pokazala, jeste da francuske elite nisu više sposobne da pruže koherentan ideološki odgovor na ovakvo stanje stvari i da je Francuska izgubila koheziju ne samo u realnom svetu već da ju je nepovratno izgubila i u svetu ideja. Na taj način je „Pokoravanje” ogolilo činjenicu da za francusko društvo, koje boluje od dubokih podela, nema više delotvornih ideoloških lekova. U takvom kontekstu neminovno se otvara pitanje budućnosti same Francuske.

Kuda ide Francuska?

Poznati francuski novinar Erik Zemur, autor bestselera „Francusko samoubistvo”, u više navrata je proteklih meseci sasvim otvoreno govorio o mogućnosti da u Francuskoj u doglednoj budućnosti izbije građanski rat. O mogućem „građanskom ratu” u Francuskoj prvi put sam čitao u jednom uvodniku Figaroa, 2005. godine i sećam se da sam o tome tada naširoko razgovarao sa svojim mentorima na fakutetu. To je bila godina velikih nemira u predgrađima francuskih gradova i tom prilikom je bilo čak proglašeno vanredno stanje na određenim delovima državne teritorije. Od tada se kriza „zajedničkog življenja” samo produbljivala. Proces asimiliacije potpuno je zakazao da bi se čak se u određenim slučajevima okrenuo u suprotnom smeru, o čemu svedoče i slučajevi prelaska „izvornih” francuza na islam, među kojima se na primer može naći i poznati francuski fudbaler Frenk Riberi. Uopšte uzev, pokazalo se da je multikulturalizam lakše sprovesti na rečima nego na delu. I zaista, koliko god dramatično delovalo, možda je Erik Zemur u pravu. Možda je za Francusku već kasno jer je njen problem u suštini problem njenog identiteta. A identitet – baš zato što je identitet – nemoguće je graditi na toliko šarolikoj realnosti, satkanoj od različitih kultura, zajednica i religija (uključujući i najsnažniju od njih, religiju laicizma) kakva je danas realnost Francuske. Uelbekova knjiga i njena recepcija su to nedvosmisleno potvrdile. Utoliko „Pokoravanje” predstavlja istinski zemljotres. Njegov epicentar nalazi se doduše daleko od obala i ne može se još sa sigurnošću tvrditi da će nužno prouzrokovati cunami, ali je svakako bio snažan. Ostaje još samo da se osmatra pučina, u iščekivanju mogućeg talasa.

Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu
(Ovo je izmenjena verzija članka koji je 19. februara objavljen na francuskom internet portalu “Causeur” i u štampanom izdanju magazina "Nedeljnik")