LARS FON TRIR – KUĆA KOJU JE DŽEK SAGRADIO, 2018 Novo poglavlje Danteove "Božanstvene komedije"

U prethodnoj rečenici nekome može da zasmeta sintagma estetski kvaliteti filma Kuća koju je Džek sagradio. Velika većina će se sigurno zapitati kako film koji prati život Džeka, serijskog ubice sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, može da poseduje estetske kvalitete. Tu uvek upadamo u zamku da je samo ono što je lepo i prijatno oku vredno analize. Jedna od bitnijih knjiga koja nam na maestralan način otvara prozor u svet ružnog, grotesknog, morbidnog, bizarnog svakako jeste Ekova Istorija ružnoće. Ova knjiga pokazuje da fenomeni koji jasno predstavljaju antipode lepom i njegovim nijansama moraju, takođe, biti predmet ozbiljnih umetničkih analiza.

Trir svojim filmom odlazi i korak dalje, jer, pored toga što film gotovo sa dokumentarnom preciznošću prenosi scene brutalnog nasilja, koje one sa slabijim stomakom nateraju da ustanu iz bioskopskih sala, nastoji da na gledaočeve oči isecira poremećeni um tipičnog psihopate. Klod Levi – Stros u svojoj knjizi Tužni tropi potvrđuje da se sistematsko obezvređivanje čoveka od strane drugog čoveka neprestano usavršava kroz vekove, te je samim tim potpuno licemerno optuživati reditelja da je mizantrop zato što se vi nakon gledanja bilo kog njegovog filma osećate kao da vas je pregazio voz. Najlakše je žmureti ili staviti ružičaste naočare za život i praviti se da zlo ne postoji dok se ne pogledamo oči u oči s njim, ali tada je obično već kasno. Sablasno su otrežnjujući kadrovi u kojima Džek, pre nego što će brutalno nauditi svojoj žrtvi, urla kroz prozor tvrdeći da u ovom paklu od života niko nije spreman da pruži pomoć. Upravo u tome leži lepota i snaga Trirovog umetničkog izraza, jer on nikada ne izneverava svoju osnovnu nameru, a to je da gledaoca pomeri iz svoje lažne ušuškanosti i suoči ga sa svetom oko sebe. Ovo bi u neku ruku trebalo da bude i generalna funkcija umetnosti – ne pružanje iluzornog eskapističkog utočišta, već još dublji upliv u svet realnosti.

Do sada smo u njegovim filmovima (Medeja, Preko talasa, Ples u tami, Dogvil, Antihrist, Melanholija, Nimfomanka) obično imali slučaj da pojedinac, usled svoje drugosti i jedinstvenosti, dobrote, ali i nemogućnosti da se uklopi u nametnute društvene šablone, biva neshvaćen, ponižavan, a često i potpuno odstranjen iz društva. Sa najnovijim filmom stvar je potpuno drugačija, jer je protagonisti data uloge persone od koje bi trebalo da strepi čitavo društvo. Za razliku od junakinja filmova Preko talasa, Plesa u tami i Dogvila, koje bivaju surovo kažnjene i iskorišćene zbog svoje dobrote i nesnalažljivosti i izolovanosti junakinja Melanholije i Nimfomanke zbog specifičnosti stanja u kom se nalaze, glavni junak najnovijeg filma je muškarac i on je masovni ubica. Ovim postupkom se ljudska vrsta jasno bipolarizuje na dva principa, jedan pozitivan, ženski i jedan negativan, muški. Ovakvom tumačenju doprinose i prethodni Trirovi filmovi, na primer, u Melanholiji se vrši detronizacija pater familiasa, koji u trenutku potpune kataklizme gubi ulogu zaštitnika porodice i kukavički izvršava samoubistvo ostavljajući sve na cedilu.

Da bi filmska radnja dobila na zanimljivosti glavni junak Džek ima opsesivno-kompulsivni poremećaj što filmu daje izvesnu dozu crnohumorne grotesknosti, jer nema osobe koja se neće nasmejati i najvećem zločincu, koji se vraća na mesto zločina nekoliko puta potpuno nepromišljeno samo zato, jer ne može da dokaže sebi da je besprekorno počistio za sobom. Ovde se može dogoditi da gledalac upadne u zamku i da počne blagonaklono i sa osmehom na licu da gleda nedela glavnog junaka, ali to je i glavna rediteljeva namera, jer svaki njegov film za gledaoca predstavlja putovanje po granici između pakla i raja, dobra i zla, duha i materije. Mistifikujući svoj izražajni aparat i neretko se trudeći da zamagli granice između realnog i fantastičnog sveta Trir će uvek ostati nepoznanica za one koji ne mogu da se probiju ispod provokativne površine i zagrebu dublje kroz film do samih ivica svog bića. Njegovi filmovi kao da počivaju na biblijskom, starozavetnom kontrapunktu večne borbe između dobra i zla, koja se, uz nadahnutu i promišljenu narativnu organizaciju, prenosi u mikrokosmičku sredinu, koja, poput zamorčeta, treba da nam pokaže makrokosmičku sliku čitavog sveta oko nas. Zato su sudbine njegovih junaka gotovo po pravilu tamne, ali često umeju da zasijaju svetačkim asketizmom što nikako nije slučaj sa Džekom koji kuću gradi.

Trir važi za vrsnog poznavaoca umetnosti i u svakom njegovom filmu malo eruditnija gledalačka publika može da prepozna mnoštvo citata, pseudocitata i intertekstualnih veza, a ono što ovaj film čini jedinstvenim jeste što se u njemu nalazi mnoštvo razmišljanja o ubistvu kao umetničkom aktu koji se dovodi u vezu sa arhitekturom, pravljenjem vina i nacističkim koncentracionim logorima. Glavni junak Džek, koji nas, naravno, odmah asocira na Džeka Trboseka, a koga bravurozno igra dragstor kauboj Met Dilon, je vrlo pažljivo isprofilisan. On je rečit, sa ogromnim samopouzdanjem, patološki je lažov, prepreden, manipulativan, odlikuje ga nedostatak kajanja, emocionalna površnost, bezosećajnost i nedostatak saosećanja, čest osećaj dosade i nesposobnost kontrolisanja vlastitog ponašanja. Njegov način života je parazitski i nema dugoročnih realnih ciljeva što se ogleda u apsurdnoj nemogućnosti građenja normalne kuće. Sve ove osobine su karakteristike tipičnog psihopate.

Ono što danskog reditelja čini jednim od najvećih živih reditelja i umetnika jeste mogućnost da beskompromisno i vrlo pronicljivo stupi u polemiku sa vrhunskim umetničkim delima i autorima. Čitav film ima formu paklene ispovesti Džeka osobi, koja se tek svojim pojavljivanjem pred kraj filma obznanjuje, a to je Verdž koga glumi Bruno Ganc. Svako ko je ikada slušao nešto na časovima književnosti sigurno je čuo za Božanstvenu komediju i zna da baš stari rimski pesnik Vergilije sprovodi Dantea kroz pakao, a Met Dilon sa crvenim bade-mantilom ukradenim od svoje žrtve neodoljivo podseća na najpoznatiji Danteov portret. Autor parodira jedno od najpoznatijijih književnih dela dovodeći u pitanje Danteovu koncepciju pakla, jer Verdž pokazuje Džeku najgrozomornije dubine pakla, ali on kao serijski ubica bi trebalo da ide nekoliko krugova više gde su pakleni uslovi malo pogodniji. Ipak, Trir kroz Vergilijevu lukavost ne ostaje brutalan do kraja u Kući koju je sagradio Džek. Vergilije, koji je sproveo stotine hiljada duša u pakao, mudro pokazuje Džeku vrata raja za kojim će on sigurno posegnuti znajući da nikad neće uspeti da dođe do njih čime beskrupulozno zlo i izopačenost bivaju totalno poraženi na kraju filma.

Kao i u svakom svom filmu Trir nikada ne zaboravi da podcrta svima šta je dobro, a šta loše, a kao i u svakodnevnom životu dobro ne može i ne mora nužno da pobedi. Samo je Teo Angelopulos uz Trira uspevao da otisne gledaoca na katarzička putovanja u gotovo svakom svom filmu. A to je nekad i bila glavna funkcija umetnosti, zar ne? Ili je možda i dalje...