Čitam Gorski vijenac, sa mišlju da ga je pesnik nazvao Izviiskrom. Dajem mu značaj izvora što je potekao pod udarcem, iz stene. Do Njegoša, nad nama se oblaci tmure, patnja je opšta, i razliva se beskrajno, bez smisla. Sve je epsko, sivi bezdan kud pogledam. Smrt i brak ponavljaju se, u toliko bezbrojnih odnosa, da nijedan nije vidan; smućeni su kao more. Vizantijski anđeli pare se, nad bezbrojnim lešinama, što ne znam zašto su mrtve; njina tuga, a i blud, prolazni su i stidni. Širim, užasnut, zenice, i ne mogu dno da sagledam. Učini mi se da ga vidim, kad beli Lazar bira između carstva zemaljskog i nebeskog i polazi nebu. Prvi lirski momenat. Zatim opet to grozno more prolaznog i besmislenog klanja. U tom epskom bezdanu nema bilja, ni klijanja: gusta i mokra magla pada na sve što vidim. U poslednjim časovima iznemoglosti tek, jave se bolne i slatke radosti, nad vojvodom Rajkom i starim Vujadinom, osetim telo i misli, kao u mraku zimskom kad zatrepere zvezde.