Čini se da Njegoševi stihovi „Moje pleme snom mrtvijem spava“ nikada nisu bili aktuelniji. Ni dan nakon proslave 9. januara nema nikog ko bi podigao glas, a kamoli presavio tabak i tužio Milorada Dodika za uvredu što je orden republike dao vašarskom pevaču koga je proglasio za čuvara tradicije.

Promenili smo mesec, ali ne i vreme. Iz maja u jun nas prate kiša i grmljavina, a bogami i isti likovi koji uglavnom pričaju Željkine konake. Sve neka opšta mesta i floskule. Nema čovek ništa konkretno da bi se uhvatio i rekao: "E, ovo je znak da smo krenuli nabolje".

Ova vlast se svakodnevno trudi da se putem svih institucija koje posjeduje i javnog tv servisa zaštiti apsolutnu kontrolu i netransparentnost, te da tako pogorša i oteža novinarski rad.

Ništa nam se ne dešava što već nije u knjigama opisano. Doduše, ono što smo čitali nam je bilo smešno, ovo što gledamo i živimo izaziva ogorčenje. Komični likovi su nam trošili još jednu nedelju fokusirani prvenstveno na svoje interese. U konkretnom slučaju, gledali su kako da namaknu glasove.

Prođe i ovo leto. Jedni će ga pamtiti kao lepo, drugi kao tegobno, ali se čini da je svima naprosto projurilo. Najbrže je, dakako, prolazilo onima koji su leteli, a naš veseli avion nije hladio motora. Tek što sleti u Banjaluku, a već poleće ka Tivtu, Kipru i ostalim Atinama.

Naši funkcioneri su kao muve. Tamo gde se skupljaju, tu je najviše para. A u doba korone, na izvol'te, takoreći nebranjene, su bile u medicini. Jasno je da za njih, osim profita, ništa drugo nije sveto.