GORAN LAZOVIĆ: Bane Višt i živi pokojnici

Ma, jok, nema toga ovde, govorili su mi golubovi, i ribe, nakinđurene za posne gospojinske tanjire, u suboti sa podsuknjom.

Zato na ovom svetu i nema pravde, ali srećom ima ljudi koji pamte Profesora, koji mi je jednom u snu ispričao kako su on i Sveti Sava lovili rajske ptice i nosili ih mrtvim borcima za ručak.

Sve što ne može država, mogu dobri ljudi!

Ono što valja u dobojskom slikarstvu okupilo se u čuvenoj “Graciji“, a naspram nje zid nazvan “Kafana kod besmrtnih“, razapelo je platna i dušu, i u spomen na velikog Baneta Višta, tri dana slikalo i pričalo kako je bilo dok je Bane bio živ.

Bilo je suza, i tambure, poezije, vina i vruće jagnjetine, i svake noći za dame po jedna crvena ruža.

Dolazio je i Banetov Zvjezdan, u “Graciju“ , čiji je duh najlepša slika Doboja.

U vremenu kada je prostaštvo dobilo snagu strasti, Bane Višt se opet vratio među svoje.

Nikad življi i veseliji, i samo malo pokojni.

Svi Čehovljevi likovi sebe shvataju suviše ozbljino i zato su smešni.

Bane Višt je bio ozbiljan čovek, jer je sa životom umeo da se zajebava, i jednom ga je tako odveo u šetnju, i nisu se zajedno vratili.