Čemu i kome služi Akademija nauke i umjetnosti Srpske!?

    Ako se ne varam, srpski narod ima samo tri nacionalne institucije koje u svom nazivu nose reč „srpska“ – Srpska pravoslavna crkva, Matica srpska i Srpska akademija nauka i umetnosti. Sve tri navedene institucije su imale i imaju ogromnu ulogu u očuvanju srpskog nacionalnog identiteta, gde god Srbi živeli. Naša Crkva širi pravoslavlje od Balkana, preko Evrope, Severne i Južne Amerike pa sve do Australije. Matica srpska ima svoje podružnice i u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj što i priliči najstarijoj srpskoj književnoj, kulturnoj i naučnoj instituciji. Jedino se SANU kao srpska krovna naučna i umetnička institucija, nalazi samo u Srbiji. Zar ne bi bilo logično da pored ogranaka u Nišu i Novom Sadu, SANU ima odeljenja i u Banjaluci i u Podgorici? Time bi srpska naučna i kulturna elita ostala okupljena oko krovne institucije bez obzira što danas Srbi žive razdvojeni u više država bivše Jugoslavije i time bi nastavila da deluje u jedinstvenom prostoru bez obzira na državne granice. Istini za volju SANU je najmanje odgovorna za ovo stanje. Jasno je da je Crna Gora imala i pre nezavisnosti svoju CANU pa je teško bilo zamisliti da bi se nakon 2006. godine okrenula SANU, ali ono što je sigurno, Republika Srpska je napravila grešku osnivanjem ANURS-a, a što se tek naknadno potvrdilo o čemu svedoče i Marija i Saša. 

    Namera je bila dobra, da se neposredno nakon rata osnuje Akademija nauka i umetnosti u Republici Srpskoj koja bi razvijala i podsticala razvoj nauke i umetničku delatnost i koja ne bi dozvolila da se srpski intelektualci sa druge strane Drine s vremenom utope u ANUBIH, a koja je pretendovala da okupi vodeće naučnike i umetnike svih naroda i narodnosti koji su ujedno i lojalni BiH. Naravno ideja je bila dobra dok su njeni nosioci bili Milorad Ekmečić, Desanka Kovačević Kojić, Slavko Leovac, Svetozar Koljević, Branko Milanović, Vojislav Lubarda, Momo Kapor, Veselin Perić, Milan Vasić i dr. Ali nažalost silom prirodnih zakona i odlaskom onih najboljih, ANURS su preuzeli oni manje poznati, te se ova institucija pretvorila u svoju suprotnost – u državni „kompresor“ za naduvavanje kvazi akademskog imidža i ličnih džepova ispodprosečnih profesora, koji su uzgred ujedno i najodgovorniji za srozavanje visokog obrazovanja u Republici Srpskoj, pad kriterija, cvetanje nepotizma po katedrama, „sređivanje“ ocena, upisa, diploma, teza, itd.  

    Pre nekoliko meseci rukovodstvo SANU došlo je u posetu ANURS-u u Banjaluku. To bi definitivno trebao biti susret od najvišeg značaja za nacionalnu nauku i umetnost, ali kada pogledamo ko su bili gosti, a ko domaćini, sve je to izgledalo pomalo nadrealno. Na čelu beogradske delegacije bio je predsednik SANU akademik Vladimir Kostić, međunarodno priznati neurolog, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, član Svetske neurološke federacije, Američke neuorološke akademije, Kraljevskog medicinskog društva Velike Britanije i još nekolicine internacionalnih asocijacija u čije članstvo se definitivno ne ulazi „preko veze“ nego visokim dometima i rezultatima vlastitog naučnog i stručnog rada. Takođe, autor je i koautor preko 400 radova, citiran je preko 2000 puta u stranim publikacijama, održao je preko 50 predavanja po pozivu na svetskim univerzitetima, član je uređivačkih odbora vodećih međunarodnih časopisa iz oblasti neurologije, rukovodio je većim brojem naučno-istraživačkih projekata i održava stalnu saradnju sa istraživačkim grupama u Libeku, Milanu, Moskvi i Njujorku gde je bio i gostujući profesor na Kolumbija univerzitetu.  

    S druge strane njegov domaćin je bio predsednik ANURS akademik Rajko Kuzmanović, čiju biografiju krase funkcije dekana, rektora, predsednika Ustavnog suda RS, doživotnog predsednika Akademije i predsednika Republike Srpske (ove dve potonje funkcije je obavljao istovremeno!!), ali jedino u tom asortimanu manje ili više zasluženih funkcija nedostaju naučne reference. U biografiji prof. Kuzmanovića primećuje se da je preferirao tzv. „horizontalno obrazovanje“ uz pomoć tada popularnog mehanizma „stepenovanje“ i da nije mnogo žurio. Tako je nakon završene Više pedagoške škole, duže pauze, izvršenog stepenovanja, diplomirao na pedagogiji u Zagrebu sa svojih 42 godine. U međuvremenu je takođe završio Višu upravnu školu koju u svojoj biografiji krsti kao „pravne studije“, da bi naposletku iskoristio „rupu“ u zakonu i doktorirao pravo bez završenog pravnog fakulteta sa svojih 50 godina na isturenom odeljenju sarajevskog Pravnog fakulteta u Mostaru. Ipak to nije omelo prof. Kuzmanovića da u svojoj 50-toj godini života otpočne naučnu karijeru. I dokaz da se talenat može otkriti u čoveku i u poznim godinama, svedoči nam brzina njegovog kasnijeg napredovanja, ali ne u nauci. Možda bi i ostavio neki trag u naučnoj biografiji da njegov potencijal nije omela karijera. Redale su se funkcija za funkcijom, da je prosto prof. Rajko imao samo vremena da se bavi koautorstvima i s vremena na vreme da napiše nešto o Čelincu u kojem je rođen.   

Nažalost čuvena imena koja su sanjala da ANURS bude jednog dana „rame uz rame“ sa SANU, nasledili su banjalučki lokalni profesori ne baš raskošnih biografija, u naučnom smislu naravno. Kada pogledamo njihove biografije u kojima su nabrojane lukrativne funkcije koje su obavljali, tu su prevazišli profesore mnogo cenjenijih univerziteta. Na kraju ako se uzme da se titula akademika stiče i na osnovu umetničkog stvaralaštva, ovi „umetnici pravljenja karijera i naduvavanja bankovnih računa“ jednom rečju „umetnici svog zanata“ definitivno potpadaju pod taj kriterijum. Pored Rajka, tu se posebno ističu i druga dva „umetnika“ u hjerarhiji ANURS – Dragoljub Mirjanić i Drago Branković. 

          Akademik Mirjanić danas obavlja funkciju generalnog sekretara Akademije, a metoda naučnog napredovanja je veoma slična Rajkovoj. Jedina razlika jeste što je Mirjanić morao (nekako) da stepenuje i srednju školu, jer je pod sumnjivim okolnostima upisao fakultet nakon završene trogodišnje Škole učenika u privredi, tzv. ŠUP škole, što je i tada bilo nezakonito. Nakon toga usledila je, već pogađate, Viša pedagoška, pa opet stepenovanje, da bi na kraju diploma bila iz fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Nakon bezuspešnog pokušaja da prijavi doktorsku tezu u Beogradu, odlazi u Novi Sad gde konačno uspeva da doktorira. Ono što je ostalo kao nepoznanica, jeste šta je Dragoljub Mirjanić studirao na nekoj višoj školi u Rijeci. Zli jezici banjalučke čaršije su odmah izveli zaključak da je Mirjanić tamo naučio da „pliva“, što mu je značajno pomoglo u karijeri – bio je 14 godina rektor banjalučkog Univerziteta, a najveća zasluga mu je za to vreme bila formiranje Studentske brigade, koju je poslao na ratište, ali je sam morao da ostane u Banjaluci, navodno da nosi „tetki lekove“, a moguće je da je imao i ravne tabane?!? Naredna funkcija koju je obnašao bila je potpredsednik Republike Srpske, a za ovu priču važno je naglasiti da je bio i član Saveta za sprovođenje i praćenje reforme obrazovanja u RS i predsednik Republičkog saveta za unapređenje visokog obrazovanja. Tako ako se neko danas zapita ko je odgovoran za loše stanje u visokom obrazovanju u RS, red bi bilo upitati upravo akademika Mirjanića, možda denuncira nekog? Možda Rajka ili Dragu? Ko zna.. Elem, uz to, verovatno zbog silnih reformi i poslova koje je vodio, Mirjanić nije imao vremena u svojoj karijeri da napiše više od 4 autorske monografije, što opet nije bila prepreka da postane ne samo redovni član Akademije nego i njen generalni sekretar. 

Ovde je važno spomenuti važnu kariku zaduženu za finansije ANURS - u pitanju je dr Drago Branković. Slično gore navedenim i ovaj akademik je svoje stepenovano školovanje započeo na Višoj pedagoškoj, a da bi kruna njegovog naučnog i „umetničkog“ rada bila odbranjena doktorska disertacija na Univerzitetu u Novom Sadu leta gospodnjeg 1994. godine sa punih 49 godina života. Inače ova ratna godina bila je poznata u Banjaluci kao izuzetno plodonosna za naučno-istraživački rad, a novosadski Univerzitet je očigledno bio bolećiv prema kandidatima koji su smogli snage da u svom tom ratnom haosu čitaju, pišu, istražuju, opisuju, citiraju, koriguju, popravljaju, lektorišu, šalju na čitanje članovima komisije, odlaze na odbranu i na kraju slave naučni uspeh. Što se tiče naučnog doprinosa akademika Brankovića, nažalost kao i prethodnici, karijera mu nije dozvoljavala da piše, tako da nema ni jednu autorsku monografiju, nego je isključivo svoju naučnu karijeru kitio koautorstvima sa profesorima kojima je zauzvrat omogućavao napredak na Filozofskom fakultetu na kojem je 17 godina bio dekan. Što bi naš narod rekao - pošteno. Oni pišu, njega dopišu, a on ih promoviše na svom fakultetu. U savremeni dramski tekst koji je bio postavljen u jednom banjalučkom pozorištu, Drago Branković je opisan kao „dekan koji neće da ode sa funkcije“ što je takođe uspeh, jer ne dostiže se lako nivo Davida Štrpca.    

          Sve u svemu kada se pogledaju biografije vodećih ljudi ANURS i ta silna stepenovanja via Novi Sad, Zagreb, Mostar i Sarajevo, možemo jedino da im odamo počast za tu silnu snalažljivost. Naravno u ANURS postoji veći broj onih poštenih i pravih intelektualaca, ali upravo te osobine i njihove reference ih drže daleko od očiju javnosti i upravljačkih poluga ANURS, te ih opravdano izuzimamo iz ove kozerije jer nesavesni „upravljači“ Akademijom i njima nanose štetu. Možda bi se, moja Marija, ta malobrojna poštena inteligencija nekada i oglasila, ali njihova logika je sledeća: penzija mala, apanaža iz ANURS mi je važna za egzistenciju, tako da bolje da ćutim, klimam glavu onim "gore" mediokritetima i da čekam svoj kraj.  

    I sad da se vratimo i na Sašinu opservaciju, ali i na tezu sa početka teksta: koliko Republiku Srpsku košta ova kvazi naučna elita i zašto bi isplativije bilo zatvoriti ANURS i otvoriti istureno odeljenje SANU u Banjaluci i time spasiti što se spasiti može?

Odgovori leže u potrošenom novcu poreskih obveznika. U poslednjih 10 godina ANURS je potrošila iz Budžeta Republike Srpske ukupno 7.000.000,00 evra. Od toga 5.000.000,00 evra na funkcionalne dodatke akademika, oko 1.500.000,00 evra na troškove tipa putovanja, smeštaja, prevoza, telefonskih računa, stručnog usavršavanja (?), dok je 500.000,00 evra otišlo na ostale troškove tipa održavanje zgrade. Pa gde ovde nauka? Koliko ANURS troši na naučno-istraživački rad? E vidite odgovor leži u drugoj budžetskoj stavci koju je i Saša detektovao. Naime po zakonu ANURS već 10 godina radi na izradi Enciklopedije Republike Srpske kao kapitalnog dela koje će Akademija ostaviti budućim pokoljenjima. Za to vreme godišnje su dobijali u tu svrhu dodatno po 60.000,00 evra i nije teško izračunati da je ovaj projekat do sada koštao oko 600.000,00 evra koji su opet otišli, a gde bi drugo, nego za honorare akademicima koji navodno rade na izradi Enciklopedije. Ako ne verujete pitajte akademika Ljubomira Zukovića, koliko je do sada dobio novca po osnovu uredničkog dodatka za rad na ovom svojevrsnom „Zidanju Skadra“. Pored same galantnosti kada su preraspodele novca među akademicima u pitanju, problem leži i u tome što za ovih 10 godina nije završen niti jedan jedini tom Enciklopedije. I konačno, kada prvi tom (od slova A do D) bude jednog dana spreman, opet će Vlada RS morati pripomoći jer gospoda neće imati novca za štampu, a da ne kažem da mnogi po ovom tempu neće ni doživeti slovo Š. Pored navedenih budžetskih izdataka, Vlada RS je u poslednjih 10 godina platila i rekonstrukciju 2300 m2 stare zgrade Filozofskog fakulteta za potrebe ANURS u iznosu od 2.000.000,00 evra. Zatim preko milion evra koštao je nameštaj, da bi se na kraju još milion i po evra potkrao trošak nekih obaveza u vezi restitucije koja se, po rečima Drage Brankovića, niotkud pojavila. Sve u svemu, kada ovo saberemo, iz Budžeta Republike Srpske potrošeno je preko 12 miliona evra za ovih deset godina, a naučni i umetnički rezultati te direktna korist za građane Republike Srpske su apsolutno nevidljivi, jer objaviti ponekad zbornik sa naučnog skupa danas radi svaki prosečan NVO i definitivno ne vredi ovoliko novca. Tako da je ekonomska opravdanost gašenja ANURS i osnivanja odeljenja SANU u Banjaluci ovim dokazana. Što se tiče ličnih primanja akademika, koji bi se time zaustavili – ne trebamo da brinemo. Akademici su i onako penzioneri koji pored funkcionalnih i uredničkih dodataka primaju uredno i penziju po osnovu silnih funkcija koje su obavljali, a verujem da su im i „slamarice“ obezbeđene, sem, žali Bože, onih gore spomenutih poštenih akademika kojima je ta apanaža sve.    

Drugi argument je zasnovan na nacionalnom interesu. Da li ovakva „iščašena“ ANURS može doprineti razvoju Republike Srpske ili služi samo za potrošnju novca poreskih obveznika? Uz to treba dodati da gore spomenuta kvazi elita već dugo radi na projektu regrutovanja novih članova koji su, verovali ili ne, još slabijih akademskih biografija i još sumnjivijih moralnih kapaciteta, ali su pogodni jer se lako „uklapaju“ u šablon akademskog profitera. Tako je Republika Srpska dobila Vitomira Popovića za akademika. Ako se samo uzmu činjenice da je u pitanju karijerista koji je od mesta bivšeg portira do profesora univerziteta postao i multimilioner, odmah se postavlja logično pitanje: da li su njegove reference za izbor u dopisnog člana bili radovi ili konvertibilne marke? Uglavnom, da li onda ta grupa budžetskih potrošača može da ima kapacitet da razvije Republiku Srpsku ili samo dodatno da joj našteti? Odgovor je više nego očigledan. Otvaranje odeljenja SANU u Banjaluci koji bi zadržali samo one akademike ANURS-a koji bi mogli, u procesu revizije članstva, da prođu stroge kriterijume SANU, uz standarde koji se primenjuju u centrali u Beogradu, bio bi jedini spas. Isti recept primenjen je i u Novom Sadu koji je neuporedivo jači kulturni centar od Banjaluke i to danas odlično funkcioniše. Onim gore spomenutim poštenim akademicima, koji nešto vrede, bila bi čast da postanu akademici SANU i ne bi se mnogo osvrtali za onima kojima i onako tamo nije bilo mesto. Na kraju, da li bi mogao veći nacionalni interes da bude za srpski narod u Republici Srpskoj od toga da i SANU deluje jedinstveno kao i SPC? Odgovor je verujem potvrdan, jer bez obzira na granicu na Drini, ovu mogućnost dozvoljavaju i specijalne i paralelne veze između Srpske i Srbije. 

    Svi mi zabrinuti za našu nacionalnu budućnost, nadali smo se da je upravo ovo bila tema na stolu tokom onomad sastanka rukovodstava SANU i ANURS u Banjaluci. Naravno da o ovome nije bilo ni reči, te se postavlja pitanje pa o čemu su onda takve veličine iz Beograda imale da pričaju sa (ispod)prosečnim domaćinima iz ANURS? O nauci sigurno nisu! I da zaključim, ako ovaj tekst kojim slučajem bude okarakterisan kao napad na Republiku Srpsku (jer napadam tobož krovnu naučnu instituciju), a ne na probisvete koji troše sve manja budžetska sredstva, moram unapred da odgovorim da je jedina šansa Republici Srpskoj upravo jedna „g... motka“ kad su ovakve štetočine u pitanju, inače RS neće mnogo duže živeti od doživotnog predsednika ANURS.  

Autor je publicista zabrinut za našu budućnost

Biografski podaci akademika preuzeti su sa zvanične stranice ANURS