“ Poucan tekst. Samo postoji par sitnica koje su u datoj(citaj nasoj) situaciji problematicne. Odredjeni koji su zaiteresovani za glasanje, daju sebi za pravo da svoje misljenje pripoje onima koji ne zele da glasaju i koje glasanje ne zanima. Dakle oni glasaju u ime drugih i potpisu se u ime drugih. Zatim kada se ti zainteresovani izaberu, ne postoji nacin bilo kakve kontrole kroz sistem, oni sve mogu a za nista nisu odgovorni.
Kod nepostojanja sistema postoji jedna jako nezgodna cinjenica. Ti zainteresovani za izbore i izabrani nisu uopste zainteresovani za postojanje sitema bilo koje vrste. A to se ogleda u naizgled banalnoj cinjenici dizanja ruke prilikom glasanja. Ti izabrani koji su po prirodi stvari neuki, jer su oni samo zainteresovani za biranje i izbor a ne i za samo znanje, i oni daju sebi za pravo da dizanjem ruke rjesavaju neko pitanje za koje ni u najmanju ruku nisu kvalifikovani niti razumiju ni uz nabolju volju. Dizanjem ruke za promjenu urbanistickog plana je sasvim uobicajena praksa i niko nema na to primjedbu. U dizanju ruke ucestvuju pekari, konobari, elektricari, pravnici, zemljoradnici, ljekari, filozofi, istoricari i ko sve ne. Oni odlucuju o necemu o cemu, blago receno, nemaju bas puno potrebnog znanja. Oni revnosno svojim uzdignutim rukama usvajaju potrebne izmjene koje bi trebale biti samo domen nekakve struke koja ima znanje i vjestine, pa i viziju kako nesto treba da izgleda za 50 godina a ne samo sutra. I to sve prodje. A sad druga stvar. Zasto ti isti dizaci ruku ne odlucuju i o operativnom zahvatu koji treba ili ne treba uraditi na nekom gradjaninu? Zasto se i na tom naucnom polju ne dize ruka pekara, zidara, bageriste, masinskog inzinjera, kuvara ili nekog trece? Da sumiram, postoje stvari koje su sistem i koje se rjesavaju stucnim znanjem a ne ponosnim dizanjem ruke. Ne moze sve, bas sve, biti u prosto dizanju ruke. Za nesto moze da se glasa, za nesto prosto ne moze.
Tako da za saniranje pomenutog krova je najbitnija stavka misljenje strucnjaka koji su do tog misljenja dosli na osnovu svoje analize. Kada si sam pojedinac, mozes u neku ruku samoinicijaticno odluciti, ali kada je vise zainteresovanih tu samo strucno misljenje za dati problem je rjesenje. A sve to obezbijedjuje se sistemom koji se vecinom bazira na strucnosti i znanju, i ne dozvoljava rusenje prostim dizanjem ruke.
A glasanje svih kao obaveza se moze gledati i sa druge strane. Znaci ja moram da dam glas, ja moram i imam obavezu da se potrudim da ne izaberemo bas ludaka, i da shvatim da je jako bitno da mozda taj moj glas je mnogo bitan da nema nestrucnog ludaka u fazi dizanja ruke za nesto. Dizanje svijesti iznad prostog licnog interesa(koji na kraju krajeva nije ni licni interes samo toga nismo ni svjesni) je jako bitna stvar u napretku bilo koje zajednice.
Jedan primjer gdje se moze vidjeti razlika izmedju zajednickog i lcnog interesa je izgradnja prvog kolosijeka pruge Samac-Sarajevo u duzini od 242km. Sve je to izgradjeno za godinu dana. Pruga Doboj-Banja Luka je rekonstruisana u proteklom periodu sa skoro najmodernijim masinama i o duzini trajanja radova mozete vjerovatno naci podatke. Ovo je samo jedan primjer zajednickog interesa, a ne pitanje socijalizma drzavne imovine i demokratije i privatne imovine, ili bilo cega drugog.
Samo podizanje svijesti o bitnosti sistema koji se zasniva na znanju i strucnosti je bitna stavka u stvaranju preduslova za pomicanje stvari na bolje. Davanje glasa nekome, ili podrska nekome, ne znaci da neko dobija prava nego da dobija obavezu. ”