“ Крајем осамдесетих, у Охриду, имао сам једно незаборавно дружење са Вањом Сутлићем, који је, без обзира на релативно мали број наслова који је оставо иза себе, био и остао најрелавантнији јужнословенски савремени филозоф и мислилац.
Данас сам се изненада, збиља зачуђујућим и чудесним поводом сјетио једне његове необичне идеје из тога времена, за коју сам, дуго времена мисло са је плод једне од његових бескрајно интелигентних и духовитих, ингениозних козерија.
Сутлић је наиме још тада, прије него што ће то у једном ауторизованом интервјуу нескривено саопштити, рекао понешто о својој све већој потреби и жељи да о кризи свијета, и тада већ безнадежној југословенској кризи проговори једноставним, народу јасним и утолико народним, а филозофски релевантним језиком. Наравно, није га одржао. А вриједило је злата такaв говор чути. Ја сам чуо само неке узгредне набачаје, и могу рећи да су били пророчки. Све што је Вања Сутлић рекао те вечери уз мастику, наредних година смо гледали својим очима и на својој кожи искушали.
Признајем, од самог почетка имао сам према тој његовој идеји извјестан антитетичан однос – сматрао сам је истовремемо крајње озбиљном и неозбиљном, генијалном и луцкастом, у исти мах.
Јер одавно сам начисто с тим да постоје ствари о којима често, и на извјестан начин непрестано мислимо, а о којима нам се не да говорити.
Поготову јавно бесједити. Разлога је безброј и требало би ми много простора и времена да их потанко објасним.
Данас сам се увјерио да постоји чудо које све те разлоге отклони „ко руком“.
Јер данас је патријарх Порфирије проговоро и бесједио језиком и дискурсом који је свима нама који смо остали живјети овдје, у овој несретној, библијски пострадалој, окупираној земљи, потребан као хљеб насушни.
Сутлић је говорио о непремостивој кризи свијета неолбералног капитализма, упозоравао на југословенску несрећу, али није јавно проговоро о несрећи и катаклзми која долази.
Патријарх Порфирје говори послије те несреће и катаклзме, у вријеме када југословенска судбина пријети свјетском правном поретку и свијету, али и овој несретној, на смрт болесној земљи, и нашој судбини.
На судбину свијета не можемо утицати, на нашу још увијек можемо.
Патријарх Порфрје нам по-казује како. ”