“ Знам да овај портал из низа разлога није најбоље мјесто за објављивање поезије. Упркос томе ево једне пјесме написане раније а објављене данас у част доласка патријарха Порфирија у наш град. Јер домаћнска обавеза сваког од нас је да га дочекамо што боље достојанственије. Ово је мој начин, а онај који прашта ће ми опростити што у овом часу не знам бољи. Али, два дана су пред нама, па ћу се потрудити да га, како доликује вјерујућем народу и овом исторјском догађају, скупа дочекамо.
ПОКАЗИВАЊЕ ВРЕМЕНА
Само што су их изумили и усавршили, тешки
механички сатови нашли су се високо изнад
улазних врата, на прочељима, између носећих
стубова, и на високим торњевима мјесних
цркава и небопарајућих готичких катедрала.
Узашавши на највиша и највидљивија мјеста
у граду, засјенивши скице и цртеже вјечног
живота у розетама, откуцавали су, неуморно
по-казивали, и нехотице проповиједали тачно
вријеме; рад, ред, дисциплину и непрестано
слушање једноличног куцања и кружења
казаљки од којег не чујемо било бића, ритам
неба у ритму и дамарима земље, небеску
мелодију и земаљски ритам у искушавању
слободе, у нашим корацима што се од јутра
до сутра вуку за нама, ил журе да не закасне
за временом које откуцава - иду испред нас.
Наше богомоље још увијек нису претворене
у часовнике, и нису више празне као некад,
помислим ко да се помолим док пролазим
крај цркве Светих апостола Петра и Павла
у Добоју, са чијег бијелог прочеља, сам
усред облих лукова приземљених небеских
сводова, сред безброј малих прозора и очију
загледаних узводно у ријеку и град, вријеме
показује округли бијели анђео над црквеним
вратима. Не трепће и не миче се као ти што
не трепћеш на оној црнобијелој фотографији,
и не мичеш се из оне учионице пуне тешких,
дрвених клупа и веселе, насмијане, до грла
закопчане дјеце у црним блузама и кецељама,
малих главица што вире из великих, за тај дан
и никада више уштирканих бијелих крагни;
не трепће, не миче се и не излази из свог
бијелог, као ружа пуног круга, а прати те у
стопу, и стиже на све, као мирис земље што
стиже до на крај неба и цијелог, у нашем оку
и уху уздуж и попријеко подијељеног свијета.
Не излијеће из своје бјелине и не лети за твојим
ријечима као што твоје ријечи не излијећу и не
излазе из оне ђачке торбе пуне првих слова,
из небоплаве свеске са ушима, у којој си га
међу слатким сличицама фудбалера и глумаца
снио и крио; не излијеће а лети, не узлијеће а
диже те у небо непролазног дјетињства, горе,
на ово исто, мало, утабано школско игралиште
на бријегу, одвојено од црквеног дворишта
бијелим и црним боровима и широм разапетом,
високом металном мрежом, прозирним и меким,
зимзеленим зидом што хвата лопте у њедра,
и враћа их на земљу, не да им да одлете небу
под облаке, и падну у забран; пази да се игра
(што никада не би стала, што би да као ријека
и као вријеме, и као каква ријека времена да тече,
а не пролази) не дај боже, прије времена не прекине. ”