“ Нисам баш нарочито склон пригодној поезији, згодној за разноразно обиљежавање значајних датума и округлих годишњица, па ево за данас једне репортаже о недавном добојском мајском потопу.
НАТПИСИ
Баш негдје око оне посљедње велике поплаве
о којој се још увијек са невјерицом прича,
прије пола вијека готово, кренули смо за оцем,
узводно, ка југу, ти и ја, и отишли, мислили смо
заувијек, из овога града у који се вратих преко ноћи,
у ратном пожару. Касније сте, сјећаш се, из оног
предграђа гдје рађају маслине и цвату мандарине,
и прије свих цвјетова цвјетају мимозе, гроздови
акација низ дворишта и дворе слазе до мора,
једне вечери дошли за мном и вас двоје, мирећи се
коначно са мојим чудним, неочекиваним избором,
читајући га у себи као судбину, као неку вољу
и тој вољи једнако збивање, усуд да пређете један,
неким чудом заокружени, пут што спаја све, ваше
бистре завичајне ријеке и обале, ове мутне
индустријске канале и овај мали град, ваше прве
и посљедње, заједничке године и дане.
Прекјуче се опет, након толико година, опет некако
у исто вријеме, средином маја, изненада, излила
једна, па друга њена притока на улазу у град,
вода је прелила и пробила старе, запуштене насипе
и бране, и наша рођена ријека је за непун сат времена
поплавила и потопила до грла више од пола града,
скоро све у долини под градином.
Усплахирени, па уплашени, успаничени, људи су се
нашли у води, излазили из аутомобила, бјежали
у прве улазе, а само час касније, са пуним и празним
рукама подигнутим увис напуштали куће и хватали се
бријега, а они заробљени у зградама, ужурбано су
узносили све што су стигли са нижих спратова на више,
кабасте ствари у ходнике, а нешто докумената, хране,
лијекова и драгоцјености у путну торбу па на раме, или
у комшијске станове већ пуне дјеце, жена и стараца.
Мотрили су с прозора мутну бујицу што надолази
и носи све пред собом - разваљене ограде и трафике,
фрижидере, дјечије крeветце, столове и столице,
ципеле, флаше, лопте, ђачке торбаке, кофере и глобусе
из књижара и папирница. (Бог сами је знао шта је било
на дну тих немилосрдних, бешћутних, изнебуха
на нас бачених, прљавих вода.) Као какви пјесници
и мудраци гледали су нијемо и јасно видјели све
што до малочас нису ни примјећивали, сву љепоту
и магију својих малих свјетова и светковина који се
у трену могу неповратно изгубити; све оно што нису
умјели видјети и чути, а што им је непрестано казивао
благи, милосрдни, свеобухватни говор невиних
људских очију без заштите, једино збиљско знање,
снага и моћ коју су имали и која им је преостала.
Двије су коне, двије су узбуђене комшинице
са међуспрата, врата до врата, бива у повјерењу,
преносиле прве вијести и гласине о стотинама
утопљеника и бескућника, и успут гласно, подробно,
до најситнијих детаља пророковале о скором потопу.
Негдје иза поноћи, бесани родитељи су на свјетлијим
зидовима сусједних кућа и зграда као на водомјерима
забиљежили да упркос киши која је и послије толико
дана и ноћи, и послије толико силних пролома облака,
још пљуштала, водостај бучних, блатњавих ријека
које су бјесниле нашим улицама и каљавог језера
под нашим сјеверним прозорима не расте; да опада?
Пред зору су се над хуком воде чули први, васкрсли,
цвркутави људски гласови на балконима; радосни
жагор у магли, у прохладном, влажном полумраку.
Средовјечни брачни пар са првог спрата, тик изнад
још јуче прије подне потопљене пекаре, не пуштајући
из наручја, једно па друго, па обоје, свога риђег псића,
махао је раздрагано неком у даљини, а свијет им је
са свих страна одмахивао, као да их је све скупа
управо тога праскозорја заувијек заобишло оно најгоре.
Опет су се с бријега и под бријегом чула она стара,
скоро па заборављена, отегнута дозивања и довикивања.
А мени се чинило да и вас двоје однекуд машете,
и ти да се не плашиш више и не стрепиш да ће
заводљиви и сумњиви језик поезије одвући некамо,
мимо свијета, твога јединог сина што сада бдије
над неким једноставнијим, кроткијим говором,
и властитијим и несебичнијим гласом, над неком
пјесмом која би се разлијегала и образлагала тихо,
сама од себе, и која не би требала и имала некакав
видљив, а камоли какав јавни, громогласни повод,
какву изненадну, пустопашну провалу митске јасноће
у збиљу, живот о концу у коме нам не требају
метафоре и метонимије него чамци за спасавање;
бди над неком широм и дужом, од саме пјесме
и старијом и млађом строфом, над неким једва чујним,
неуморним пјевом, као ти што си некада бдила
над нама и њима трома што још спавају, сањају.
Ујутро су се почеле јављати прве назнаке и знаци
преживљења. Најприје се помолио онај, на стуб
уличне расвјете високо прикачени бијели путоказ
са црвено исписаним "израда кључева", а онда су се
један за другим, почели помаљати и појављивати натписи
изнад старих и нових занатских и трговачких радњи;
објављивати читко своју крхку надмоћ над стихијом.
Прекосутра ћемо, или накосутра, можда, кад овај
поводањ прође, коначно схватити како је мало времена
потребно да се потопе темељи градског живота
и да се угуши град, а градске улице претворе у кална
сметљишта по којим ће пребирати њушкала и сакупљачи
отпада, и тражити, можда, неко, нешто, што је изгубио.
Мораћемо најприје уклонити наплавине, глиб, муљ
и шут испред улазних врата својих кућа и зграда,
а потом данима испумпавати воду из подрума, износити
ђубре и крш, намјештај, паркет, стакло, столарију
и малтер из кућа и станова, продавница, супермаркета
и складишта, радњи и предузећа, канцеларија, школа
и вртића, љекарских ординација и апотека, пошта,
банака, кафана, салона, градске библиотеке и галерије
који ће дуго зјапити као какве још неосликане пећине,
слагати на гомилу сва та свједочанства узалудног
труда, свега што се годинама с муком намицало,
једва намиривало и свакојако стицало, а што је очас,
на наше очи нестало под водом, и отишло у пропаст.
Требаће затим, челичним канџама покупити и уклонити
брда смећа прије него што почну заударати на лешине,
склонити са очију као из памћења издајничке трагове
метежа и хаоса, обеспокајавајуће знакове и доказе
наше крхкости, наше непрестане, смртне рањивости,
наше немоћи пред оним што је насрнуло на град.
А онда, као толико пута до сад кренути опет чистих,
празних руку, кренути од ничега, започети изнова
наш стари пут који нас је учинио и који нас чини људима.
И не чекати, већ прије свега, још прије него што почнемо
утврђивати старе, градити и подизати нове насипе и бране,
прије неких нових даноноћних киша, очистити улице,
тргове и градске квартове, па шмрковима, снажним
и оштрим млазевима, дугим и кратким, хладним и бистрим
воденим језицима, сапрати све што је ова бијесна, мутна
вода са собом донијела - кад сутра осване обичан,
сунчан дан, да се не морамо стидјети пред њим. ”